Neki ceo život provedu u potrazi za pravom ljubavi, a da je ipak ne pronađu, dok drugi, manje romantični, tvrde da magična prava ljubav uopšte ne postoji.
Foto:Shutterstock
Međutim, šta god ljudi mislili, većina će ipak neumorno tražiti tu ljubav o kojoj svi maštaju.
Pisac i filozof Pol Hadson je na zanimljiv način objasnio zbog čega ima sve manje ljubavi u modernom svetu.
Današnje generacije mladih u 20-ima i 30-ima, teže ka trenutnim zadovoljstvima.
Odrasli smo u kulturi koja podstiče želju za materijalnim, ali i duhovnim stvarima koje se mogu i moraju dobiti sad i odmah – statusni simbol u obliku mobilnog, dokaz inteligencije u obliku diplome, psihičku stabilnost preko literature za samopomoć na 100 stranica.
Ako želimo hranu, ona je tu posle telefonskog poziva, ako nam je dosadno, samo upalimo internet, ako tražimo adresu samo je ukucamo u navigaciju, ukoliko nam je potreban seksualni nadražaj, tu su pornografske stranice.
Takve stvari imaju svoju praktičnu stranu, ali dugoročno nas čine robovima zadovoljstva koje se ne ceni – zato jer je dostupno i zbog toga se ne ceni.
Na taj način zadovoljstvo postaje navika, a one štete romantičnoj strani čoveka jer ljubav nije osmišljena kao trenutno zadovoljstvo, već kao dugotrajno osećanje i trud.
Foto:Shutterstock
Poroci idu ruku pod ruku s trenutnim zadovoljstvima, a moderna kultura kao da uzdiže poroke – od prekomernog korišćenja alkohola, cigareta pa do lekova i raznih opojnih sredstava.
Upravo te supstance stvaraju iluziju dobrog osećaja i zabave, stanja u kojem nam ne treba drugi čovek da bi se osećali ispunjeno ili srećno.
Čemu se truditi i tražiti sreću u ljubavi, ako sreću donosi tek nekoliko čašica omiljenog pića?
Generalno, ljudi su danas znatno promiskuitetniji i skloniji kratkoročnim avanturama nego ikada pre.
I žene i muškarci nisu nikad imali veći broj partnera, dok istovremeno tvrde da nikad nisu imali manje ljubavi.
Sve se češće odvaja seks kao zasebno zadovoljstvo od ljubavi i propagiraju se odnosi koji donose zadovoljstvo bez propratnih problema ili obaveza – poput prijateljstva s povlasticama, otvorenih veza.
Samim time se manje ceni i seksualni partner i on se doživljava isključivo kao sredstvo postizanja uživanja.
U skladu sa teorijom egoizma, javlja se i potpuni izostanak kompromisa.
Stav u kojem je već jedna mana dovoljna da odlučimo da nam neko neće odgovarati, ili nas odbija tako da mu nećemo dati ni priliku, je veoma površan.
Potpuno različite vrednosti su logično prepreka za vezu, ali ideja da postoji odnos u kojem se ljudi slažu bez potrebe za kompromisom je potpuna iluzija, ističe Hadson.
Foto:Shutterstock
Svaki pojedinac je egoista jer je ispunjavanje i održavanje sopstvenih ciljeva u skladu sa teorijom evolucije u kojoj preživljavaju najjači, odnosno oni koji se brinu za sebe.
Dok postoji zdravi egoizam, onaj koji ne dopušta pojedincu da ga drugi iskorišćava, zlostavlja ili tera čoveka da želi najbolje za sebe, sve je češći, nezdravi oblik egoizma.
Tako se kao normalna vrednost propagira fokus isključivo na sopstvene potrebe i želje, bez razmišljanja o drugim ljudima.
Dvoje egoista nikako ne može da funkcioniše zajedno – a to je sve češći uzrok raspada ljubavnih odnosa.
Cilj svake romantične veze po samoj svojoj ideji je pronalazak partnera za dugoročni odnos i zasnivanje porodice.
Iako se to nužno ne događa uvek, takav pokretač donosi aspekt romantičnosti u odnos.
S druge strane, danas ljudi ulaze u odnos zbog seksa, privremene zabave ili s već prethodno postavljenim ograničenjima – neću se venčati, ne želim da imam decu, brzo ćemo da raskinemo.
Sve to prouzrokuje smanjenje romantičnih očekivanja, sanjarenja i ubija ideju ljubavi.
Mediji, reklamne kampanje, slavne zvezde na društvenim mrežama, “fotošopom” uređeni predivni ljudi koji nam se smeše sa naslovnica – sve to nas uverava da postoje savršeni ljudi.
Isto tako, svako želi da napravi što savršeniju verziju sebe, a za to je potreban i savršen partner.
Osuđivanje na temelju fizičkog izgleda ili drugih predrasuda (on nije dovoljno dobar, ona nije dovoljno atraktivna), unosi u ljubavna pitanja proračunatost, što je prvi neprijatelj ostvarenja romantične sreće.
Takođe, veliča se ostavljanje “starih” partnera zbog boljih, mlađih ili “poželjnijih” modela i tako unedogled.
Ljubav je vrlo zbunjujuća stvar, ona je slojevita, promenjiva i komplikovana.
Hadson smatra da je jedan od najvećih problema današnjice to što su ljudi zaboravili kako da vole – nismo spremni na žrtvu, postali smo proračunati, merimo koliko je neko drugi uradio za nas tako da mi slučajno ne bi učinili više od njega, držimo ljubavne rezerve za slučaj da ne ostanemo sami, pretvaramo se da smo neko drugi i ugađamo partneru u svemu samo da nas ne odbaci, guramo probleme pod tepih.
Ljubav je veština koja se uči i nije sramota priznati da ne znamo da volimo.
Sramota je reći da sve znamo i da se ne trudimo, a za nedostatak ljubavi da okrivimo sudbinu, zaključio je Hadson.