Evo zašto neki ljudi stalno kasne

Znate ono kada za neku osobu kažu da će zakasniti i na vlastitu sahranu? Pojednostavljeno rečeno – postoje ljudi koji uvek negde kasne i to znaju svi njihovi prijatelji, partneri, kolege i poznanici.

Foto: Shutterstock

Ovde se ne misli na opravdano kašnjenje zbog raspadnutih vozila gradskog prevoza u Beogradu, nedovoljnog broja vozača koji su pobegli u Nemačku ili zbog raskopanih ulica. Posebno se ne misli na sasvim opravdana kašnjenja kada u posetu glavnom gradu dolazi neka strana delegacija, zbog koje se onda kompletno zatvore i one malobrojnije prohodne saobraćajnice.

Misli se na sve one ljude koji će najboljeg prijatelja ostaviti u nepoznatom kafiću da ih čeka duže od pola sata, a neko će ih čekati na vetru, kiši ili nepodnošljivoj vrućini najmanje petnaest minuta, ili zbog kojih ćete cupkati čekajući ih ispred prepune bioskopske sale i strahujući da neće stići na početak filma ili da nećete ući na vreme i pronaći dobra mesta ukoliko sedišta nisu numerisana…

Neko iskritukuje odmah prijatelja koji kasni, neko gunđa i frkće ostatak večeri, ali uglavnom svi tokom života smišljaju različite strategije kako bi doskočili osobi koja uvek kasni. Nekada se dogovoreno vreme pomeri namerno sa uračunatim vremenom kašnjenja, nekada se namerno na sastanak dolazi kasnije kada znamo da neko uvek kasni i da bismo ga, ukoliko stignemo na vreme, nepotrebno čekali duže.

Međutim, pogrešno je ubeđenje da ljudi koji kasne to namerno rade ili da superiorno uživaju dok ih neko čeka ispred bioskopske sale na sibirskoj hladnoći ili na upeklom asfaltu. Ljudi koji kasne najčešče nisu egocentrični sadisti koji uživaju u skretanju pažnje na sebe, mada nije isključeno da određeni procenat i ovakvih ljudi kasni, već uglavnom ljudi koji osećaju stid i krivicu zbog kašnjenja i koji pokušavaju na različite načine tokom života da se izbore sa svojom nesposobnošću da stignu na vreme i koji žele da koriguju svoje ponašanje.

Foto: Shutterstock

Jedna od najpoznatijih strategija je pomeranje časovnika za petnaestak minuta, ali iskustvo govori da je vrlo često neefikasna strategija. Neki ljudi se ozbiljnije pozabave ovim problemom, posebno ako im u privatnom i poslovnom životu stvara dosta nevolja i konflikata sa drugim ljudima, tako što odlaze na psihoterapiju ili na neke radionice na kojima mogu da nauče da kvalitetnije organizuju svoje vreme.

Zanimljivo je da se poslednjih petnaestak godina poklanja velika pažnja ovom problemu i da postoje brojna istraživanja koja su pokušala iz različitih uglova da prouče problem kašnjenja. Tako je otkriveno da često kasne ljudi koji nisu u stanju da procene trajanje nekog zadatka ili aktivnosti, zapravo dolazi do zablude u planiranju, a ponekad i preterano veliki optimisti češće kasne, jer oni potcene potencijalne probleme i nelagodnosti koje mogu da se dogode tokom izvršavanja nekog zadatka ili tokom putovanja iz jednog dela grada u drugi.

Jedno od zanimljivijih istraživanja ovog problema ponudio je Džef Konte, profesor psihologije na američkom fakultetu San Dijego, koji se u više navrata od 2001. godine bavio ovom temom. On kaže da ljudi u zavisnosti od tipa ličnosti kome pripadaju imaju različite unutrašnje časovnike i različito procenjuju protok vremena ne gledajući na časovnik.

Još sedamdesetih godina prošlog veka dvojica kardiologa Fridman i Rozenman, istražujući psihološke predispozicije za nastanak kardiovaskularnih bolesti, dolaze do danas poznate podele na osobe koje pripadaju Tipu A i na osobe koje pripadaju Tipu B ličnosti. Ljudi koji pripadaju Tipu A su ambiciozni, takmičarski nastrojeni, vole sebi da postave visoke ciljeve i da se penju na društvenoj lestvici.

Foto: Shutterstock

I još od sedamdesetih godina se zna da su veći kandidati za kardiovaskularne bolesti, dok drugom tipu ličnosti, ili Tipu B, pripadaju ljudi koji su kreativniji, refleksivniji, više okrenuti nekom svom imaginarnom i istraživačkom svetu, ne žure previše, ne zanima ih takmičenje sa drugim ljudima, niti  napredovanje na društvenoj lestvici. Ne dolaze u konflikt sa drugim ljudima, neće biti najbolji menadžeri u firmi, ali neće ni prerano umreti od infarkta.

Upravo ovaj drugi tip ljudi više kasni jer je Džef Konte eksperimentom utvrdio da njihova percepcija proticanja minuta bez gledanja na časovnik traje prosečno 77 sekundi, dok ljudi koji pripadaju Tipu A procenjuju nakon prosečno 58 sekundi da je prošao minut, zapravo ranije i gotovo potpuno tačno, što znači da će se bolje organizovati i da neće kasniti u izvršavanju zadataka.

Jednostavno rečeno, ako ste ljuti na prijatelje koji kasne, ako im gunđate i prebacujete i na taj način im stvarate dodatni osećaj krivice, iako je i sami imaju, budite sigurni da će kasniti neka umetnička duša, čiji unutrašnji sat nije adekvatno nabaždaren i koja neće zgaziti kolegu na poslu na putu ka uspehu i većem postignuću, što ne znači da usavršavanjem različitih veština ne može da nauči da ne kasni ili da bar manje i ređe kasni.