„Ne može se izbaciti iz glave ono što dolazi iz srca“ – Želeti zaboraviti znači sećati se zauvek

​Kažu da želeti zaboraviti znači sećati se zauvek i u pravu su. Pokušaj da se rešite svojih osećanja avantura je koja se može završiti tragedijom. To je pravo emocionalno ludilo.

Foto: Pixabay

Pokušaj zaboravljanja misli naravno nije isto što i osećaj ili emocija. Kada je reč o mislima dovoljno je da se naviknemo da razmišljamo o nečemu drugom, da kažemo „dosta“ ili „stani“ kad nam ove misli padnu na pamet.

Međutim, pokušaj da eliminišemo svoje emocije znači negiranje stvarnosti i odbacivanje učenja koja su nam predstavljena. Želja da inhibiramo ili se rešimo onoga što osećamo duboko u sebi samo će uvećati sve ono što želimo da izbegnemo.

Želeti zaboraviti znači želeti prevariti sebe

Mnogo puta želeti zaboraviti znači nesvesno hraniti opsesiju za određenu osobu. Međutim, može biti da ono što bismo želeli da zaboravimo nije osoba, već osećaj.

Svaka emocija i svako sećanje podstiče nas da obratimo pažnju na svoje najdublje ja, na ono na koje ne obraćamo pažnju u svakodnevnom životu. Zbog toga je tako teško razumeti: vrlo često naša savest i reči ne uspevaju da razumeju šta preliva iz duše.

Takve situacije zahtevaju vrlo intenzivan unutrašnji rad. Moramo biti svesni da je velika verovatnoća da ćemo imati pomešana osećanja, biti ljuti na sebe i na druge, osećati bes, ljubomoru i druge emocije.

To je normalno, pa to moramo prihvatiti. Ne možemo svom umu dati zadatak da izbegava svoje emocije: to je ne samo nemoguće, već i vrlo opasno.

Ono što treba da uradimo je da naučimo da upravljamo tim emocijama, da kontrolišemo svoje ponašanje i da promovišemo svoje blagostanje. Raditi na ovoj tački znači ne pokušavati se po svaku cenu osećati dobro, već pokušati tolerisati ono što oseća naše srce.

Sećajući se šta je na nas ostavilo traga

Rešenje nije u pokušaju izbegavanja bola, već u razumevanju, kako bi se sećali bez bola. Srce zaceljuje samo kada u sećanju možemo zadržati dobra vremena.

Zbog čega patimo nije sećanje na te trenutke, već gubitak nekoga koga smo voleli ili osećanja koje je izbledelo i koje nismo u stanju da povratimo. Suština vazduha koji smo udisali u njegovom prisustvu, miris tog kiseonika kojim smo hiljadama puta brojali do beskraja…

Ako se psihološki potrudimo da shvatimo da ljudi u našem životu dolaze i odlaze, shvatićemo da je važno ono što je unutar nas, jer će tamo ostati zauvek.

Kada budemo u mogućnosti da napravimo ovaj korak, moći ćemo da osetimo sve ono što smo napravili svojim, što čini razliku, šta nas vraća u život i što formira pre i posle.

Drugim rečima, svako naše osećanje se transformiše u deo nas kojeg se ne možemo odreći; sve što nas boli što smo izgubili ostaće zauvek u našem srcu.