„Ne možeš ti da budeš na selu uvek dama“ – Milan traži ženu koja će doći na selo, javile su se mnoge

Kada je Milan Tomić (43) iz sela Gojna Gora kod Gornjeg Milanovca okačio status na Fejsbuku da traži ženu, devojku, domaćicu – ponude su samo počele da se nižu, a najozbiljnija kandidatkninja je iz Beograda, sa Senjaka.

Međutim, kako kaže ovaj seljak tople duše, većina od tih deset-dvanaest devojaka, ipak, nisu onakakve je on zamislio.

“Jave se porukom ili mi pošalju zahtev za prijateljstvo pa pitaju gde sam. Možda jednu mogu da izdvojim, koja bi mogla da se uklopi u seoski život… Živi u Beogradu, na Senjaku i ima 28 godina. Kaže da ima majku i da je zaposlena, radi u nekoj trgovinskoj radnji, a završila je saobraćajnu školu. Ona bi možda dete i došlo, ali bolesna joj je majka, pa ne može da je ostavi. Ona mi je možda najozbiljnija i ovako u komunikaciji najbliža, baš se razumemo. Razmenili smo brojeve telefona i baš smo se jutros čuli”, priča Milan.

Rado bi došao u Beograd da je upozna, ali trenutno mu je noga u gipsu. Kada je spomene, kao da se sve promeni u trenu.

“Ona je ovako, malo buca, ali fino dete. Baš mi se mnogo dopalo kadgod, na primer, priča sa mnom, pita me na početku “Kako ti je mama” ili kaže “Pozdravi mi mamu”, pošto ona živi sama s majkom i ja živim sam sa majkom”, priča Milan.

Ima, u selu i okolini, kaže bar 200 momaka – od 25 do 65 godina, a možda ima i neki od 70, koji još čekaju i još se nadaju. Dok nije bilo interneta, žene su tražili i preko oglasa. Sve čine, samo da ognjišta ne ostanu prazna. Možda nekome iz grada njihova muka ne izgleda tako ozbiljno, možda se neki malo i nasmeju, ali ti ljudi se bude i ležu sa tom brigom: hoće li starost dočekati sami, a njihov dom i imanje ostati jednoga dana pusti. To je njihov lični, ali i problem srpskog sela…

Milan to ističe u celom razgovoru.

“Preovlađuje nam bela kuga i zbog toga se zatvaraju ognjišta i zatvaraju nam se i škole i iskren da budem, ako se nešto ne promeni u narednih 10-15 godina, da bude više beba, da se momci ožene, da dobiju po jedno dete, to bi bilo pravo. A inače, ako se ništa ne promeni, mnogi će se domovi zatvoriti, škole će se zatvoriti, čak ni pop neće imati posla u selu, da vrši krštenje, a ni opelo”, priča Milan.

Stoga su, kaže, stigle i brojne poruke podrške njemu, jer je imao hrabrosti da iskreno otvori svoje srce, pred svima opiše kako izgleda kada duša čezne za ljubavlju i potomstvom i da ne ćuti o problemu bele kuge koji je na selima mnogo teži nego u gradovima…

“Ja imam ovde na 200 metara nas ima, ja lično, dva moja brata od ujaka nisu oženjeni, jedan je 1984. i jedan 1987, godište imam komšije koji se nisu oženili, od 59 godina, dvojicu od 65 i jednog od 63. Po jedno dete da imamo svi, to bi bilo 5-6 dece da krene odavde odmah u školu. Imam prijatelja, keramičara, mnogo dobar čovek. Imam i dva momka mlada od 25, njihov otac je ostao na selu, oni su blizanci, mladi su momci, koji imaju sve, ne fali im ništa da stave u kuću. Mnogo dobra porodica, mnogo dobri momci. Imaju 30 grla muznih krava sad u štali. Oni predaju svaki dan u proseku 500 litara mleka dnevno. I takvi ljudi da ostanu sami, pa to je stvarno greota. Oni prozvode ovde u ovom selu da bi neko tamo pio mleko ili jeo sir i kajmak. Pa, ta kuća treba da živi, da se nastavi”, priča Milan.

A Milan uživa u svojoj Gojnoj Gori i prirodi koja ga okružuje, rado šalje fotografije koje je baš jutros načinio. San mu je da kraj sebe ima srodnu dušu, s kojom će deliti život u prirodi i, ako Bog da, imati dečicu koja će trčkarati oko njih.

Gaji ovce, ima kupine i maline, od dva hektara zemlje uspeo je da obezbedi sebi lep prihod… A, vreme prolazi, a 43. mu je godina.

“Lepa je lokacija. Ja sam od centra Čačka udaljen 30 kilometara, a to je 25-30 minuta vožnje kolima. Lepo je mesto, do Divčibara imam 29 kilometara, do Požege imam 33 kilometara, do Kosjerića 29, Valjeva 60, ali to je sve u krugu. Meni je blizu Ovčar Banja, Maljen, Suvobor, Ravna Gora, etno selo Koštunići ne ja 14 kilometara od mene, tako da je prelep kraj. Ali, na selu ne može da se bude stalno doteran, mora nekad da se ide u njivu. Kažem im, “Ne možeš ti da budeš na selu uvek dama, moraš da obuješ nekad i opanke”,  rekao Milan.

Javila mu se, kaže, i jedna Požarevljanka. Ona bi, kada bi došla, sa sobom povela i mališana. I to ne bi Milanu bio problem, za decu uvek ima mesta, ali ipak joj je postavio jedan uslov.

“Zaposlena je, radi u vrtiću i ima svoje dete, muško 5 ili 6 godina. Ona kaže “Je l’ bi tebi smetalo to što ja imam dete?”. Ja kažem – ja decu volim i decu obožavam, ne bi mi smetalo ali… Iskreno da razgovaramo, pod uslovom da imam i ja jedno svoje, da imamo jedno zajedničko. To je ono za šta se živi…”, priča  Milan.

Dodaje Milan da je i sa ovom devojkom u kontaktu, a ostale su mu se, priča, uglavnom javljale iz radoznalosti.

“Jedna me je malo i povredila. Rekla mi je, vi ste ona sirova seljačna. Tako da sam prekinuo s njom komunikaciju”, priča Milan.

A bio je tu još jedan razlog, priča Milan. Pre uvrede ona je tražila i jednu uslugu – došla bi sigurno, ali da joj se plati put.

“Ali ja imam jedno ružno iskustvo. Pre možda pet godina sam u oglasima pronašao devojku iz Stare Pazove i ona kaže da bi došla da se upoznamo, ali je tražila da joj pošaljem par hiljada dinara da ona dođe. Kao da sam bio bez mozga, nešto me opilo, opčinilo, nemam pojma, dao sam joj 5.000 dinara… “, priča Milan prilu čiji je epilog bio tužan.

Čekao je na stanici, dolazili su autobusi, a devojke nije bilo.