Nešto ipak nije tačno – ovo su 5 mitova o samopouzdanju

Psiholozi kažu da u stvarnosti samopouzdanje ljudi zavisi od okolnosti i situacije, a njegov nivo se može često menjati tokom života. Ovo su 5 mitova o samopouzdanju.

Foto: Shutterstock

Koji još mitovi o samopouzdanju postoje i zašto ih se ne biste odmah rešili kako biste poboljšali kvalitet svog života?

5 mitova o samopouzdanju:

Visoko samopouzdanje je znak narcizma

Visoko samopouzdanje se često meša sa sujetom i narcizmom, koji se smatraju isključivo negativnim kvalitetom.

Ali da li je tako?  Ako na samopouzdanje gledate kao na odnos prema sebi, onda visoko samopouzdanje podrazumeva pozitivan odnos prema sebi i prihvatanje sebe u potpunosti i bez uslova. Ovo je prepoznavanje sopstvenih dostignuća i adekvatna percepcija svojih nedostataka.

Ako razmislite o tome, to je ono što je psihoterapija, piše Novosti Magazin.

Samopouzdanje je urođeno

Samopouzdanje se menja tokom života. Na njega utiču društvo, svakodnevni uspesi, odnosi sa voljenima, blagostanje. Može se promeniti bez obzira na napore i želju osobe i svesno se može ispraviti kada radimo na sebi i oslobodimo se lažnih uverenja o sebi.

Samopouzdanje osobe zavisi od samopoštovanja

Navikli smo da na nesigurne ljude gledamo kao na ljude sa niskim samopoštovanjem. U zavisnosti od okruženja i okolnosti, čovek se u jednoj situaciji može osećati odlično, a u drugoj vrlo nesigurno. Sasvim je normalno sumnjati u sebe pod određenim okolnostima.

Samopouzdanje osobe zavisi od percepcije okoline

Ako ljudi u blizini razumeju i podržavaju osobu, samopoštovanje će se povećati. Ako čovek želi da se oseća bolje u blizini drugih, pre svega treba da vodi računa o svojim potrebama i željama, granicama i odnosima.

Na kraju krajeva, najvažnija osoba u vašem životu ste vi sami. A najvažniji odnos je odnos prema sebi.

Visoko samopouzdanje rađa sebičnost

Nema ništa loše u zdravoj sebičnosti i obrnuto. Najčešće su destruktivne manifestacije sebičnosti karakteristične za ljude sa niskim samopoštovanjem. Uostalom, kada je čoveku izuzetno važna procena okoline, on sumnja u svoju „dobrotu“ i traži potvrdu od drugih.

Upravo to se doživljava kao nezdrava sebičnost, kao da ljudi oko sebe moraju da ubeđuju i hrane samopoštovanje drugog. Što je čovek srećniji, manje je fiksiran na sebe i to isto zahteva od drugih. On je u harmoniji sa sobom i okolnim svetom.