Ocena nije uvek merilo – evo zbog čega prosečni đaci najčešće budu uspešniji u životu?

Dok se nekada govorilo da je svaka ocena za đaka, danas imamo situaciju u kojoj nastavnici i profesori govore kako se ponašanje učenika na nastavi svelo više na postizanje dobre ocene nego na sticanje znanja.

Foto: Shutterstock

Znanje je od velike važnosti, ma šta govorili ljudi koji ga, uglavnom, nemaju.

Međutim, čak ni znanje nije presudno. Pored pojmova koje đaci nauče u školama, neophodno je da u periodu školovanja steknu i određene veštine, kako kroz samu nastavu, tako i kroz interakciju sa profesorima i drugim učenicima.

Sve seviše potencira praktično znanje, dok se teorijsko stavlja u drugi plan.

Razvoj tržišta rada ide u tom smeru da je praktično znanje zaista korisnije, a uz njega stoje i kreativnost, jaka ličnost i komunikacione sposobnosti.

Odgovor na postavljeno pitanje sada postaje jasniji: učenici koji češće prolaze sa četvorkama, postaju uspešniji u životu, jer više pažnje od odlikaša posvećuju svojim ličnim talentima, inteligenciji i komunikaciji, nego pukom upijanju informacija.

Dok je petica kao ocena mnogima postala važnija je od lepog ponašanja, manira i znanja, dobijamo situaciju u kojoj se knjižice i svedočanstva pune ocenama koje će biti dobre za fotografisanje i hvaljenje roditelja i deteta.

Na svakom koraku možete sresti roditelja koji od svoje dece očekuje samo odličan uspeh, a nije malo ni onih koji ne priznaju ništa ispod 5,00 na kraju godine

Foto: Shutterstock

Iako tu postoje brojni, površni razlozi, ipak svaki roditelj voli svoje dete, pa gradi svoja očekivanja jer veruje da, ako dete ne bude odličan đak, neće biti uspešno. Međutim, to nije uvek tačno.

Naravno, to ne znači da dete ne treba da se trudi i da se uči radu i disciplini, ali hoćemo da kažemo da dobar prosek nije garancija uspeha u budućnosti.

Liderske sposobnosti, odnosno veština upravljanja ljudima ima vrlo malo veze sa intelektom u onom klasičnom smislu.

Najpametniji đaci mogu, kao naučnici, lekari i profesori, da doprinesu društvu u celoj planeti u velikoj meri, ali oni često zapostavljaju učenje liderskih veština.

Takve veštine često, potpuno nezavisno od škole, razviju vrlo dobri đaci, kojima je fokus, pored škole, usmeren i na socijalne veštine, bili oni toga svesni ili ne.

Naravno, to ne znači da će oni koji zapostavljaju svoje obrazovanje postići bilo šta, već da sa dece treba skinuti pritisak savršenstva i omogućiti im da pored teorijskog znanja stiču i pomenute veštine, kako u školi, tako i kod kuće i u društvu vršnjaka.