Istraživanje otkrilo šta ljude najviše čini nesrećnim

Novinarka i književnica Emili Esfahani Smit je pet godina ispitivala stotine ljudi i čitala hiljade stranica iz psiholoških i filozofskih knjiga da bi došla do odgovora na pitanje: da li je sreća najvažnija?

Foto: YouTube/printscreen

Prenosimo delove njenog "Ted" govora koji je pogledalo skoro tri miliona ljudi.

"Podaci su pokazali da traženje sreće čini ljude nesrećnim. Ono što me zaista pogodilo je sledeće: stopa samoubistava u svetu raste, a u Americi je stopa sada najviša u proteklih 30 godina. Iako život objektivno postaje bolji prema svakom mogućem standardu, sve se više ljudi oseća bespomoćno, depresivno i usamljeno. Postoji praznina koja izjeda ljude i ne osećaju je samo klinički depresivni ljudi. Pre ili kasnije, svi se zapitamo: Da li je ovo sve što postoji? Prema istraživanju, ono što predviđa taj očaj nije nedostatak sreće.

Sve me ovo navelo da se zapitam: kako možemo živeti što ispunjenijim životom? Kako bih na to odgovorila, provela sam pet godina ispitujući stotine ljudi i čitajući hilade strana iz područja psihologije, neuronauke i filozofije. Kada sam sve sabrala, spoznala sam da postoje četiri temelja ispunjenog života. Svako može izgraditi ispunjen život ukoliko primeni nekoliko ili sve te potrebne temelje u svoj život.

Prvi temelj je pripadanje. Pripadanje dolazi iz odnosa s drugima, gde te cene zbog toga kakav si iznutra i gde ti ujedno ceniš i druge. Ali neke grupe i veze cene pogrešnu vrstu pripadanja: cene te zbog onoga u šta veruješ, zbog toga koga mrziš, a ne zbog tebe samog. Istinska pripadnost potiče iz ljubavi. Ona živi u trenucima među pojedincima, i to je izbor - možeš izabrati da neguješ pripadnost s drugima.

Navešću primer. Svako jutro, moj prijatelj Džonatan kupuje novine od istog uličnog prodavca u Njujorku. Ali njihov se odnos ne zasniva samo na kupovini. Oni zastanu, popričaju i međusobno se odnose kao ljudi. Jednom Džonatan nije imao dovoljno sitnog novca za novine, na šta je prodavac rekao: "Ne brini se, u redu je." Džonatan je insistirao da plati, pa je otišao u prodavnicu, kupio nešto što mu nije trebalo, kako bi imao sitnog novca. Ali, kada je dao pare prodavcu, on se povukao. To ga je povredilo. Pokušao je da učini dobro delo, ali ga je Džonatan odbacio.

Mislim da svi mi odbijamo ljude kroz sitnice, a da ni ne shvatamo. I ja to radim. Ponekad prođem kraj poznanika, a da ga ni ne primetim. Znam da proverim mobilni dok mi neko nešto govori. Ovakva dela obezvređuju druge. Zbog toga se drugi osećaju nevidljivo i manje vredno. Ali, kada delujete s ljubavlju, tada stvarate vezu koja podstiče svakoga od vas. Za mnogo je ljudi pripadanje najznačajniji izvor smisla, posebno veze s porodicom i prijateljima. Za druge smisao pravi sledeći, drugi temelj: svrha.

Pronaći svoju svrhu nije isto što i pronaći posao koji te usrećuje. Svrha je ono što dajemo, a ne ono što želimo. Jedna sestra u bolnici rekla mi je da je njena svrha da leči ljude. Mnogi mi roditelji govore: "Moja je svrha da odgajam svoju decu." Do svrhe se dolazi koristeći svoju snagu kako bismo pomogli drugima. Naravno, kod mnogih od nas, to se dešava kroz posao. To je način našeg doprinosa i tako se osećamo potrebnim...

Treći temelj ispunjenog života takođe je uzdići se iznad sebe samog, ali u potpuno drugačijem smislu: uzvišenost. Stanje uzvišenosti čine oni retki trenuci kada se uzdignemo iznad svakodnevne zbrke i strke, kada izbledi svest o sebi i kada se osećamo povezani s višom realnošću. Za nekoga stanje uzvišenosti javlja se dok posmatra umetničko delo. Drugi to dožive u crkvi. S druge strane, ja kao pisac to doživljavam kroz pisanje. Ponekad se toliko udubim, da izgubim pojam o vremenu i prostoru. Ova vas iskustva uzvišenosti mogu promeniti. U jednom su istraživanju studenti trebali gledati u stabla visoka 60 metara ceo minut. Nakon toga nisu bili toliko egoistični, čak su pokazali i velikodušnost kada im je data prilika da pomognu nekome.

Pripadanje, svrha, uzvišenost. Četvrti temelj ispunjenog života koji sam ustanovila često iznenađuje ljude. Četvrti je temelj pripovedanje, priče koje pričate sebi o sebi samima. Stvaranje priče iz događaja u vašem životu daje jasnoću. Ono vam pomaže shvatiti kako ste vi postali vi. Ali često ne razumemo da smo mi pisci naših priča i da možemo promeniti način pripovedanja. Vaš život nije samo lista događaja. Vašu priču možete sami urediti, protumačiti i prepričati, čak i kada ste ograničeni činjenicama. 

Upoznala sam mladića Emeku, koji je ostao paralizovan dok je igrao fudbal. Nakon povrede, Emeka je rekao sebi: "Moj život je bio dobar dok sam igrao fudbal, a pogledajte me sada." Ljudi koji pričaju priče poput: "Moj je život bio dobar. Sad je loš", anksiozniji su i depresivniji. Takav je jednom bio i Emeka. Ali, s vremenom počeo je tkati drugačiju priču. Njegova nova priča je glasila: "Pre moje povrede, moj život je bio besciljan. Puno sam partijao i bio sam poprilično sebičan tip. Ali povreda me je naterala da shvatim da mogu biti bolji čovek." Ta izmena njegove priče, promenila je Emekin život. Nakon što je sebi pričao novu priču, Emeka je postao mentor deci i otkrio je svoju svrhu: pomagati drugima...

Neki ljudi traže pomoć terapeuta, ali to možete učiniti i sami, promišljajući o svom životu, kako su vas iskustva definisala kao osobu, šta ste izgubili, a šta dobili. Isto je učinio i Emeka. Priču ne možete promeniti preko noći, ponekad su potrebne godine i često postane bolno. Na kraju krajeva, svi smo patili i svi se borimo...

Nekoliko meseci nakon što sam diplomirala, moj otac je doživeo snažan srčani udar koji ga je skoro ubio. Preživeo je, i kada sam ga pitala o čemu je razmišljao dok se suočavao sa smrću, rekao je da je samo mislio kako mora da nastavi da živi, kako bi mogao da bude uz mog brata i mene, i to mu je dalo snagu da nastavi da se bori. Kada je primio anesteziju za hitnu operaciju, umesto odbrojavanja od 10 unazad, ponavljao je naša imena poput mantre. 

Hteo je da naša imena budu njegove poslednje reči na zemlji, u slučaju smrti. Moj otac je stolar i sufi. To je skroman život, ali dobar život. Dok se suočavao sa smrću, imao je razloga da živi: imao je ljubav. Njegov osećaj pripadanja u porodici, svrha njega kao oca, njegova uzvišena meditacija dok je ponavljao naša imena, rekao je da su to razlozi zbog kojih je preživeo. To je priča koju on govori sebi. To je moć smisla. Sreća dolazi i odlazi. Ali kad je život zaista dobar i kada sve izgleda loše, smisao vam daje nešto čega se možete držati.