Roman "Najnormalniji čovek na svetu" Ivana Tokina nas je sve oduševio nežnošći, elegancijom i oporim krajem. Čitaoci su imali prilike da neformalno popričaju sa piscem na Sajmu knjiga. Kao osoba koja se ne libi da javno kaže svoj stav, Ivan Tokin je veoma zanimljiv sagovornik.
Foto: Wikipedia
Ja sam se dugo pripremao da napišem roman, već četiri godine. Što zbog lenjosti, što iz nekog straha nisam to uradio. Sada sam bio primoran, bilo mi je dosta činjenice da nisam napisao roman i taj prelaz je bio težak. Mučio sam se svaki dan dok ne bih seo da pišem, a onda sam uživao. Dosta mi je teško pao taj prelazak iz kraće u dužu formu, jer mi se čini da to može iz čoveka da izvuče najviše i najbolje, a to mi se i desilo. U datom trenutku ovaj roman je iz mene izvukao sve.
Ja sam prve priče pisao još u trećem osnovne. Dnevnik sam vodio od drugog razreda, tako da imam gomilu dnevnika. Uvek sam pisao neke priče, nepovezane dijaloge, ali sam počeo da objavljujem tek pre pet godina. Mislim da se tek tad to artikulisalo, prvi put sam osetio da imam nešto da kažem, a da bi to neko drugi mogao da čuje.
Danas sve više ljudi piše i od kada je počela era interneta postoji mnogo načina da to dođe do publike.
Foto: Pinterest
Ja ne znam za druge ljude, ja upoznajem sebe kroz pisanje i to mi je glavno. Mislim da je odlično što postoje razni mediji preko kojih ljudi mogu da plasiraju svoju pisanu reč. Ja najviše volim da čitam knjige, ali volim i da pratim razne blogove, statuse na fejsu… Kada nešto zanimljivo stiže do mene bilo kojim kanalom ja sam zadovoljan.
Moji heroji su uglavnom bili sportisti kao što su Mate Parlov i kasnije Igor Milanović. Što se tiče književnosti, Dostojevski je za mene najveći superheroj.
Mislim da ne treba da odlaze, ali ne znam kako da ostanu. Sada je svetlo počelo da se gasi na veliko. Deluje mi kao da nastupa neki mračni period koji ne znam koliko će da traje. Ne verujem da će ovi sad da sahrane Beograd i Srbiju, ali će sigurno da je obogalje. Barem dok ne stigne neka prava kritična masa. Više mi dosta tih lažnih revolucija, nekog usiljenog izlaženja na ulice. Ja kao da počinjem da žudim za skandinavskim sistemom u kojem oni mogu da menjaju svoju vladu na laksi način, a da se ne pravi velika fama. Mnogo mi je više ovog mraka.
Foto: Shutterstock
Ima neka sreća u nesreći – ostavljena je dovoljna margina da bi se stvorio neki paralelni svet, koji doduše ima sve manje prostora, pa ti možeš da organizuješ svoj život na toj margini. Ovi da klepaju i rade šta nam već rade, a ti da vodiš svoj život na tom, još uvek, slobodnom prostoru. Mi koji živimo na margini sve je tu što nam praktično treba, zavisi kako se ko snašao. Ja pišem knjige, a ljudi sa te margine je čitaju i nekako može da se preživi od toga. Bilo bi lepo i da ta margina ima uticaj na mejnstrim, a i mladi neka daju sve od sebe.