Poučna priča jedne doktorke iz porodilišta – „Gledam i mislim se – koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?“

Priča sa Fejsbuk profila koju je objavila Novosađanka Nataša Kondić Šobot. To je priča jedne doktorke iz porodilišta o mladoj majci i šta je sreća.

Foto: Shutterstock

Priča jedne doktorke

Ulazim u porodilište... Na porođajnom stolu, mlada osoba 20ak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka... Ne čuje se...

Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana 6 cm. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca a beba je baš mala...

- Kako se zoveš?, prilazim ženi.

- Milica,... kaže jedva čujno...

- Odakle si?, nastavljam sa pitanjima.

- Odavde... Tu sam se udala...

- Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?

- Da, odgovara kratko.. Dobro jedem.. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije... dobar je... Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo... Lepo živim, ne žalim se...

Ja počinjem da se ledim... Shvatam da je iskrena... Da je to stvarno tako... Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu...

- Milice, koga imaš? Brata, sestru?

- Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će samnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace... A bace dobru hranu... Kaže on meni, Milice našao sam ti muža... I doveo ga... Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde... I tako sam se ja udala...

- I jel ti lep muž?, pokušavam da se našalim...

- Dobar je... i nastavlja da ćuti...

Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni... Babica mi donosi njene analize krvi... Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu... Teška anemija, hipoproteinemija...

- Znate, nastavlja... Ovo je devojčica... Zvaću je Anđela... Imam stvari... Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove... I pelene, imam i pelene...
Nego... nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem...

- Napni se Milice, kažem i gledam u babicu... Svi ćutimo...

Nemamo reči.. A iznutra nas steže, boli...

- Hajde Milice, najjače što možeš, napni...

Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu... i ona se porodi... Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa...

- Dušo, mama te je dočekala... Dušo, dajte mi je da je ljubim...

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće... Dušo, ti si meni sve...

- Koliko je teška doktorka...?

Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu... Beba je teška 2200g, terminska beba, beba gladne Milice...

- Lepa je doktorka, stvarno je lepa...

- Jeste Milice, lepa...

Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo... Babica obara pogled... Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun...

- Milice je si li gladna, žedna? Nisam, ješću kasnije... Ne brinite, ne treba meni mnogo. I prvi put Milica ima osmeh...

Izlazim iz porodilišta... Čeka me nizak čovek... Ja sam Milicin muž, da li je Milica dobro? Jeste, kažem i gledam ga... Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave... Porodila se i beba je dobro... Srećan je... Molim vas dajte ovo Milici i pruža malu kutiju plazme i sok... Neka jede... Treba da doji, a ja cu doći sutra... Eto krenulo mi, imam da radim...

Odlazim puna tuge... To je stvarnost... Tu oko mene...

Sutradan u viziti, dolazim do nje... Osmehuje mi se... Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista...

Shvata moj pogled... Gleda me u oči i kaže... Oprala sam je i osušila se... Toplo je. Vidite... i pokazuje na stočić kraj kreveta: sokovi, napolitanke, plazme, čokolade... Dale su mi, nisam uzela... Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele.

Nameštam osmeh i gledam oko sebe.. Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvredile...

Dolazi dan otpusta... Pri polasku Milica dolazi da se zahvali...

- Hvala vam na stvarima za bebu... Nije trebalo.

- Neka Milice, uživaj... Nije to ništa...

- Hvala, hvala...

A on ih čeka... Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu... Tako se valja...

Gledam ih i mislim.. Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan?

Zaista ne znam...