Književnica, slavni romansijer, bajkopisac, esejista i prevodilac Grozdana Olujić preminula je u 85. godini u Beogradu, saopštilo je sinoć Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat".
Foto: Wikipedia
Grozdana Olujić rođena je 1934. u Erdeviku, gimnaziju je završila u Bečeju, a diplomirala je i magistrirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prvi roman, "Izlet u nebo", objavila je 1958, a usledili su "Glasam za ljubav" (1963), "Ne budi zaspale pse" (1964), "Divlje seme" (1967), "Glasovi u vetru" i "Preživeti do sutra" (2017).
Olujićeva je decenijama zastupljena u domaćoj lektiri za osnovce, ali i u lektiri za studente komparativne književnosti na nekoliko američkih univerziteta. Zbog visokih umetničkih dometa proglašena je počasnim građaninom Osla i nosilac je danskog Viteškog ordena Daneborg.
Bezmalo sve njene kratke priče iz zbirke "Afrička ljubičica" uvrštene su u antologije širom sveta (u Nemačkoj, Izraelu, Rusiji, Indiji, Engleskoj, Americi, Francuskoj ), a priča "Igra" nagrađena je na Konkursu za najbolju svetsku kratku priču u Nemačkoj. Pored svih najvažnijih domaćih nagrada - tri nagrade Zmajevih dečjih igara, priznanja "Politikinog zabavnika", "Mlado pokolenje", "Zlatni leptir", "Stara maslina", NIN-ova nagrada, "Bora Stanković" za celokupno delo, Grozdana Olujić dobila je i nagradu Svetske akademije za umetnost i kulturu (World Academy for Art and Culture, USA). Knjige su joj prevedene na 36 jezika.
Grozdana Olujić se pojavila u srpskoj književnosti krajem 50-ih godina 20. veka romanom "Izlet u nebo" po kome je snimljen film "Čudna devojka". Od tada njen značaj u srpskoj književnost postaje sve više evidentan.
Predstavljamo vam 8 najlepših bajki ove spisateljice.
Sedefna ruža je školjka izuzetne lepote koja je živela u jednoj uvali na dnu mora. U sebi je nosila nemir i nespokojstvo jer se osećala zarobljenom u tom mračnom i siromašnom svetu morskog dna u kome se nikada ništa ne menja. Čeznula je za nekim drugim svetom, novim i nepoznatim, u kome će biti više susreta, doživljaja i radosti, za svetom koji nema vode već ima vetra, ljudi i sunca. Bajka govori o tome da kada neko živi u sredini koja se nikada ne menja, čovek je doživljava kao ustaljenu monotonu sredinu zbog čega počinje da čezne za nekim drugim predmetima i novim, nepoznatim svetovima uveren da ga tamo čekaju pravo zadovoljstvo i sreća.
Ova bajka priča priču o maslačku za koga su svi, pa i njegovi bližnji mislili da je suncokret kao i oni. Na svom putu ka tom saznanju da zapravo nije suncokret, maslačak se preispituje, dotiče se pomalo filozofije i neshvatljivosti zašto neko voli da bude večno na jednom mestu kao što su to hteli suncokreti, a on je samo želeo pravo na slobodu.
U ovom delu se priča priča o ženi koja je imala u sebi nešto tako drago, veselo, razdragano i lepo. Na svu njenu fizičku i unutrašnju lepotu došlo je i ono unutrašnje zadovoljstvo što je kod kuće imala muža i malog sina. U jednom trenutku te ogromne životne sreće ona sretne staricu koja joj da ogledalo u koje, kad se pogleda, može da zamisli želju koja će joj se ostvariti. Nesmotreno, lepa mlada žena u jednom trenutku prevelike radosti pomišlja da želi da bude uvek lepa i razdragana kao u tom trenutku. Tada počinje njena tragedija jer više ne stari. Tema besmrtnosti je svakako dubina ove bajke.
Zlatokosa je devojka izvanredne lepote koja je zbog toga i gorda. Ona je toliko gorda da odbija sve svoje prosce dok se ne pojavi jedan plemeniti mladić i ne navede je na istinsko pokajanje za svoju gordost, bezosećajnost i manjak plemenitosti.
Belutak je kamen koji je postao belutak kada se jedna stena raspadne pod silinom vode na sitne komade. Tako belutak (deo stene) završi u reci gde ga, da muka bude veća, i riba proguta. Međutim, kako je belutak uvek govorio, stena uvek ostaje stena!
Zlatoprsta je devojka slična vili koja biva gotovo mrtva u jednoj močvari. Nju pronalazi jedna starica koja se od tad brine o njoj. Devojka od te ljubavi i brige konačno dolazi sebi i tada se otkriva da ima čudesan dar – svu tkaninu koju dotakne ona zlati njene niti. Zbog toga biva na meti zla i zarobljivanja u dvorovima, ali je na kraju spasava ljubav.
Nebeska reka je mala nestašna reka koja ne želi da ide svojim koritom po zemlji, planinama, brdima ili gorama, nego želi da postane nebeska reka. Druge reke, i njena mama reka je zbog toga čuvaju danonoćno. Međutim, može li se zabraniti istinska želja? Može li neko postato ono u šta čvrsto veruje?
Ovo je bajka donekle i o zakonima prirode i o ljubavi koja u njoj vlada – govori o jednom rođenju talasa pa potom i njegovoj ljubavi prema jednoj steni koju tom prilikom zapljuskuje i prvi put upoznaje.