Priča koja rastapa – devojka objasnila zašto su odlučili da anonimno dostave poklone za Božić porodicama koje ne poznaju

"Sećam se tog Božića, imala sam 11 godina. Moja samohrana mama mi je rekla da mora da me zamoli za uslugu."

Foto: Shutterstock

- Eš, moram da te zamolim za nešto. Ovog Božića nemamo ni dinara. Slušaj me, ja ove godine mogu da ti kupim samo lak za nokte i ništa više. Molim te, potrebno mi je da znam da shvataš i razumeš - rekla mi je majka.

Iako sam davno izašla iz doba kada se od Deda Mraza traže pokloni, nikad nisam ni sanjala da ću dočekati Božić bez ičega pod jelkom - priseća se Ešli Bojson iz Jute u svojoj priči koja je postala viralna.

- Pogledala sam mamu u oči i rekla: "Nemoj da mi kupuješ ništa, ako imaš još nešto novca, kupi njima", rekla sam, misleći na svoje mlađe sestre koje su 5 i 7 godina mlađe od mene i koje su još uvek verovale u Deda Mraza.

Stigao je Božić i kao što mi je obećano, pod jelkom me je čekao lak za nokte. Sedela sam u tišini dok su moje sestre sa veseljem otvarale svoje poklone, podjednako skromne.

Jedva sam disala, toliko sam se suzdržavala da ne zaplačem. Nije mi se plakalo zbog poklona, već zbog mame koja se toliko trudila da bude vesela, a videla sam kako joj se lice krivi od pokušaja da zadrži plač. Osećala se kao da nas je izneverila.

Nešto kasnije, neko je pokucao na vrata. Sve smo potrčale i otvorile ih, a onda ugledale minijaturno drvo na tremu. Umesto lišća, imalo je umotane novčanice koje su bile vezane mašnicama.

Počela sam da plačem dok smo unosile drvce u kuću. Pogledala sam majku, lica mokrog od suza, dok nas je gledala kako brojimo novčanice. Delovalo nam je kao da smo milionerke. Bile smo bogate - imale smo novac, ali i ljubav nekog nepoznatog. Te večeri u meni se rodila vera, ne u Deda Mraza, već u boga. Anđeli su nam te noći dali znak da nismo zaboravljene.

Šest godina kasnije, ponovo je Božić. Moja mama se u međuvremenu preudala za divnog čoveka.

- Deco - obratio nam se. Imali su zajedno nas 12 - što iz prošlog braka, što zajedničke dece.

- Ove godine ćemo Božić slaviti malo drugačije. Želimo da poklonimo nešto porodicama kojima to zaista treba. Daćemo vam budžet i odredićemo vas u parove kako biste vi kupili poklone. Potom ćemo na Badnje veče to sve ostaviti pred vratima porodica. Poenta je da ne znaju od koga je poklon. Biće divno, ali imajte na umu da ne kupujemo ništa ni za koga od vas - rekao je moj očuh.

Bila sam oduševljena idejom, toliko da sam izmislila anketu koju treba da radimo za školu, kako bih ušla u dom porodice koju sam dobila za zadatak. Pustili su me u kuću i pažljivo sam pogledala kako žive. Nisu imali TV, imali su četvoro dece, vrlo malo hrane. Dok su me mama i očuh vozili kući, plakala sam od veselja, radovala sam se idejama za poklone.

Došlo je Badnje veče. Spremili smo poklone i ubacili ih u kola. Vozili smo u tišini. Onda smo se približili mojoj kući.

- Ešli, ti si najbrže dete koje znam. Kad istovarimo poklone, ti ćeš da zazvoniš i da otrčiš nazad iza ćoška u kola, da te ne vide - rekao mi je očuh.

Tako je i bilo. Utrčala sam u kola i odvezli smo se dalje. Međutim, ja sam prilikom posete njihovom stanu videla da im stan gleda na jednu radnju. Predložila sam da se odvezemo na parkingradnje i popnemo se na ogradu kako bih videla kako otvaraju poklone.

Polubrat me je digao na ramena, jedva sam mogla da izvirim preko zida. Na tremu su bili pokloni, a pored njih je majka jecala toliko da nije mogla ni da dođe sebi da pokupi kutije. Setila sam se onog našeg Božića od pre šest godina.

Ovog puta, mi smo dobile priliku da budemo anđeli i podsetimo nekog da nije zaboravljen. Do danas, to je najbolji osećaj koji sam ikad doživela.