Priča o baka Desi čija sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Priča o baka Desi čija sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Pre nekoliko godina, još kao student, doselio sam se u garsonjeru u Bulevaru Kralja Aleksandra na Zvezdari, gde i danas živim. Moj prvi susret sa nekim iz komšiluka bio je sa baka Desom, ženom od 70+ godina koja je živela ispod mene, koja mi je pozvonila na vrata da se žali da mi mokar peškir koji se suši kaplje na njenu odeću koja se suši. Malo džangrizava ali s pravom, mogao sam prvo da ocedim peškir.

Foto: Shutterstock

Jednom me je pozvala da joj namestim TV kanale i od tad bi s vremena na vreme znala da pozvoni na moja vrata, obično za neki praznik, i donese mi kolače, tortu, supu. Svaki put kada bi pozvonila, obično bi razgovor potrajao bar 10ak minuta i to na njenu inicijativu. Znate, klasika, uspomene.

Međutim, njene uspomene su bile vrlo upečatljive. Desa je bila udata za izvesnog Milana Pribića Đokicu, borca iz 2. svetskog rata i narodnog heroja. Kada mi je to ispričala, nagon za radoznalošću me je naterao da ga guglam i pročitam da se radilo o zajebanom baji svojevremeno, vodio je čete boraca u ključnim bitkama protiv Nemaca i dobijao ordenje za hrabrost. Desa mu je bila druga žena, iz prvog braka ima decu, ali mi je rekla da sa njima odavno nije u kontaktu još od smrti muža. Svoje dece nije imala a koliko sam iz njene priče razumeo, nije imala ni drugu porodicu.

Desin stan je bio prepun njihovih uspomena. Njegovog ordenja, diploma, zajedničkih fotografija, sitnica. Jako prijatno sređen stan, dosta umetničkih slika i antikviteta, znaci da su imali jako lep život. Nekako je sve odisalo nekom rustikom, kad uđete u njen stan, a ja sam bio svega dva ili tri puta, kao da ste ušli u vremeplov bar 30-40 godina unazad. Iste takve su bile i njene priče, lišene onog bespotrebnog detaljisanja kojem su uglavnom skloni stariji, ali uvek živopisne i duhovite. I uvek je pričala kako sve izlazi iz mode ali poštenje ne može.

Jednom sam svratio da od nje pozajmim peglu pred neki događaj, insistirala je da uzme moju košulju i da je ona opegla. Pola sata kasnije donela mi je najsavršenije opeglanu košulju. Jednom ranije sam svratio da pozajmim lonac za kuvanje, baka Desa je insistirala da mi ga pokloni jer sve ređe sebi kuva. I dan danas mi je to jedini lonac u stanu.

Desa se prošle godine razbolela i ja sam je sve ređe sretao, možda jednom u par meseci na stepeništu. Poslednjih nekoliko meseci je nisam video nijednom a često je znala da mi padne na pamet, uglavnom kad uveče pomeram krevet ili pravim neku buku, to činim sa "strahom" da će doći da se žali kako joj to smeta.

Danas su neki ljudi ulazili u njen stan. Rekli su mi da je Desa još 9. decembra preminula u Gerontološkom centru u Kragujevcu. Da je bila sama. Da joj je na sahrani bilo troje ljudi.

Foto: Shutterstock

Pozvali su me da uđem i vidim da li su dobro spojili kablovsku. Kada sam ušao, preplavio me je osećaj paralisanosti. Ceo stan je bio prazan. Sav nameštaj, tepisi, umetničke slike, njene fotografije, ukrasi... ničeg nije bilo. Čak nije bilo ni zavesa. Jedna prazna bela kocka i TV koji su doneli ovi "novi" stanari da im prođe vreme dok čiste i sređuju. Rekli su mi da su oni stan od Dese kupili još davno.

Pitao sam imaju li neki kontakt da nekome izjavim saučešće, da je pomenem po dobru, nisu imali.

Vratio sam se u svoj stan i zaplakao. Mnogo mi je bilo žao te žene. Osetio sam se nekako sitno pred stravičnošću da jedna porodica koja je imala sve, koja je zadužila ovo društvo, tek tako nestane. Sa svim svojim uspomenama. Bez da to neko isprati.

Da nemate koga pozvati da mu izjavite saučešće.

U početku mi nije bilo jasnije što sam napisao ovaj post, ali možda hoću da vas zamolim da, ako ste u prilici, zapalite jednu sveću za baka Desu. Ili da jednostavno učinite nešto lepo nekom ko je sam oko vas. Ili da ne dođete u situaciju da vi budete sami, piše korisnik Reddit-a.