Psiholog sa Harvarda u moćnom govoru definisao sreću

Danijel Gilbert je čovek koji je pokušao da odgovori na vrlo zbunjujuća pitanja. Zbog čega zaljubljeni brže oproste partneru neverstvo nego ostavljanje prljavih sudova u sudoperi?

Foto: YouTube/printscreen

Zašto bi ljudi sa normalnim vidom platili više da ne oslepe nego što bi slepi platili da ponovo progledaju? Zbog čega prijatelji koji večeraju u restoranu insistiraju na tome da naruče različita jela, umesto da zatraže ono što stvarno žele?

Zašto ne možemo da se setimo jedne pesme kada slušamo neku drugu, zbog čega red u samoposluzi počne da se pomera sporije čim stanemo u njega?

Harvardski psiholog Danijel Gilbert u svojoj knjizi "Spoticanje o sreću" opisuje nedostatke maštovitosti i iluzije, koji nastaju kada se predviđa budućnost, odnosno opisuje sve ono što je prouzrokovalo da pogrešno zamišljamo sutrašnjicu i netačno procenjujemo svoja buduća zadovoljstva.

Zato ne čudi što je njegov "Iznenađujuća nauka o sreći" Ted govor pogledalo skoro 18 miliona ljudi.

Prenosimo neke njegove delove.

"Evo dve različite budućnosti koje vas pozivam da zamislite, možete pokušati da ih simulirate i kažete mi koju mislite da biste možda radije izabrali. Jedna od njih je dobitak na lotou. To je oko 314 miliona dolara.

A druga je, postati paraplegičar. Dakle, razmislite o tome na trenutak. Verovatno mislite da uopšte ni ne morate da razmišljate. 

Ono što je zanimljivo je da postoje podaci o ove dve grupe ljudi, podaci o tome koliko su srećni. I ovo je upravo ono što ste i očekivali, zar ne? Ali ovo nisu stvarni podaci. Ja sam ih izmislio! 

Ovo su podaci. Pali ste na blic pitanju, a nije prošlo ni pet minuta predavanja. Jer činjenica je da godinu dana nakon gubitka funkcije nogu, i godinu dana nakon dobitka na lotou, srećni dobitnici i paraplegičari su zapravo podjednako zadovoljni svojim životima...

Nemojte biti previše razočarani jer ste pali na prvom blic pitanju, jer svi padaju na svim blic pitanjima sve vreme. Istraživanje na kom je radila moja laboratorija, na kom su radili ekonomisti i psiholozi širom zemlje, otkrilo nam je nešto zaista zapanjujuće...

Iz studija sprovedenih na terenu i u laboratoriji, zaključujemo da pobediti ili izgubiti na izborima, steći ili izgubiti ljubavnog partnera, dobiti unapređenje ili ne, proći ispit na fakultetu ili ne, i tako dalje, imaju daleko manji uticaj, intenzitet i trajanje nego što ljudi očekuju.

Zapravo, nedavna studija - ovo me fascinira - nedavna studija koja pokazuje kako velike životne traume utiču na ljude navodi da ukoliko se dogodilo pre više od tri meseca, sa svega nekoliko izuzetaka, nema apsolutno nikakvog uticaja na vašu sreću...

Zašto? Zato što se sreća može sintetisati...

Ljudska bića poseduju nešto što bi se moglo okarakterisati kao psihološki imuni sistem. Sistem kognitivnih procesa, uglavnom nesvesnih, koji im pomažu da promene svoj pogled na svet, kako bi se mogli osećati bolje po pitanju svetova u kojima se nalaze. 

Mi sintetišemo sreću, ali mislimo da je sreća nešto što se pronalazi.

Dopustite mi da za početak pokažem eksperimentalnu paradigmu koja se koristi da bi se demonstrirala sinteza sreće među običnim ljudima. I ovo nije moj izum. Ovo je 50 godina stara paradigma poznata kao paradigma slobodnog izbora.

Veoma je jednostavna. Izložite, recimo, šest predmeta, i zamolite ispitanika da ih poređa prema stepenu sviđanja. Pošto ih eksperiment o kom ću govoriti koristi, ovo su Moneove reprodukcije.

Dakle, svako može da ih poređa prema stepenu sviđanja. Sada vam nudimo izbor: "Slučajno imamo nekoliko reprodukcija viška u ormaru. Daćemo Vam jednu kao nagradu, da je ponesete kući.

Nekim slučajem imamo broj tri i broj četiri", kažemo ispitaniku. Ovo je malo teži izbor, jer nijedna od njih vam se ne sviđa mnogo više od one druge, ali prirodno, ljudi uglavnom biraju broj tri jer im se sviđa malo više od broja četiri.

Nakon određenog vremena, to može biti 15 minuta ili 15 dana,  isti stimulusi su prezentovani ispitaniku, i ispitanik je zamoljen da ih ponovo oceni. "Recite nam koliko Vam se sada sviđaju." Šta se događa?

Posmatrajte kako se sreća sintetiše. Ovo je rezultat koji se ponavljao iznova i iznova. Upravo gledate kako se sreća sintetiše. Želite li da vidite opet? Sreća! "Ona koju sam dobio je toliko bolja nego što sam mislio! Ona druga je tako bezveze!"  To je sinteza sreće. 

I šta je pravi odgovor na to? "Da, baš!" Evo sada eksperimenta koji smo mi sproveli, i nadam se da će vas ubediti da "Da, baš!" nije bio pravi odgovor. 

Sproveli smo ovaj eksperiment na grupi pacijenata koji pate od anterogradne amnezije. To su hospitalizovani pacijenti. Većina njih ima Korsakovljev sindrom, jednu vrstu psihoze koja -- pili su previše, ne mogu da stvaraju nova sećanja. Ok? Sećaju se svog detinjstva, ali ako uđete i predstavite se i potom napustite prostoriju, kada se vratite oni neće znati ko ste vi. 

Poneli smo Moneove reprodukcije u bolnicu. Zamolili smo ove pacijente da ih poređaju od one koja im se sviđa najviše do one koja im se sviđa najmanje. Tada smo im ponudili izbor između broja tri i broja četiri. Poput svih ostalih, rekli su, "O, hvala doktore! Super! Dobro će mi doći nova reprodukcija. Uzeću broj tri."

Objasnili smo im da ćemo im poslati broj tri poštom. Pokupili smo svoj materijal i izašli iz prostorije, i sačekali da prođe pola sata. Vrativši se u prostoriju, rekli smo, "Zdravo, evo nas opet." Pacijenti, bog ih blagoslovio, su rekli: "Ah, doktore, izvinite, imam problema sa pamćenjem, zato sam ovde. Ako smo se već upoznali, ne sećam se."

"Stvarno, Džim, ne sećaš se? Sad sam bio ovde sa Moneovim reprodukcijama?" "Izvinite, doktore, nemam ni najblažu predstavu." "Nema problema, Džim. Sve što hoću je da mi poređaš ove reprodukcije od one koja ti se sviđa najviše do one koja ti se sviđa najmanje." 

I šta oni urade? Pa, prvo da proverimo da li oni stvarno pate od amnezije. Zatražimo od ovih pacijenata da nam kažu koju reprodukciju oni poseduju, koju su izabrali prošlog puta, koja je njihova. Ono što zapažamo je da osobe sa amnezijom samo nagađaju.

Ovo su normalni ispitanici, i kada bih i vas pitao, svako bi znao koju je reprodukciju odabrao. Ali kada pokušate to sa osobama koje pate od amnezije, one nemaju predstavu. Ne mogu da odaberu svoj primerak od ponuđenih. 

Evo šta normalni ispitanici čine: oni sintetišu sreću. Zar ne? Ovo je promena u dopadanju, razlika između prvog i drugog ocenjivanja. Normalni ispitanici pokazuju -- to je magija koju sam vam pokazao, sada vam je prikazujem u grafičkom obliku -- "Ona koju imam je bolja nego što sam mislio. Ona koju nemam, koju nisam izabrao, nije tako dobra kao što mi se činilo." Ljudi sa amnezijom učinili su isto. Razmislite o ovom rezultatu.

Ovim ljudima se više sviđa njihova reprodukcija, iako ni ne znaju da je poseduju. "Da, baš" nije pravi odgovor! Ono što su ovi ljudi učinili kada su sintetisali sreću je to da su zaista, istinski izmenili svoje afektivne, hedonističke, estetske reakcije na ovu reprodukciju. Ne govore to samo zato što je poseduju, jer oni to ni ne znaju.

Kada vam psiholozi prikažu grafikone, vi znate da se tu radi o prosečnim vrednostima za veliku grupu ljudi. A ipak, svako od nas poseduje taj psihološki imuni sistem, tu sposobnost da sintetiše sreću, ali neki od nas to čine bolje od drugih. A postoje i situacije koje svakome dozvoljavaju da ovo čini, više nego neke druge situacije.

Ispostavlja se da je sloboda - sposobnost da donosite odluke i menjate mišljenje -- prijatelj prirodne sreće, jer vam dozvoljava da birate među svim tim divnim budućnostima i nađete onu koja vam najviše odgovara. Ali sloboda izbora - da odlučujete i menjate mišljenje- je neprijatelj sintetičke sreće. 

Psihološki imuni sistem najbolje funkcioniše kada potpuno zaglavimo, kad smo u klopci. Koja je razlika između zabavljanja i braka? Mislim, odete na sastanak sa likom, on čačka nos; nećete se više viđati sa njim. Udati ste za lika koji čačka nos? Ali, ima zlatno srce, ne diraj kolač. Zar ne? Pronađete način da budete zadovoljni onim što imate...

Treba imati prioritete koji nas vode u jednu budućnost, radije nego u neku drugu. Ali kada nas ti prioriteti previše brzo i snažno vode jer smo precenili razliku između ove dve budućnosti, mi smo u opasnosti.

Kada su nam ambicije sputane, to nam omogućava da radimo sa zadovoljstvom. Kada su nam ambicije nesputane, to nas vuče da lažemo, varamo, krademo, povređujemo druge, žrtvujemo stvari od pravog značaja. Kada su nam strahovi sputani, obazrivi smo, pažljivi. Kada su nam strahovi nesputani i preterani, neobazrivi smo i bivamo kukavice. 

Lekcija koju želim da naučite iz ovoga je da su naše žudnje i brige donekle preterane, jer posedujemo sposobnost da proizvedemo tu ugodnost za kojom jurimo kada biramo iskustva."