Podrazumevana psihološka postavka ljudskih bića je neizbežna egocentričnost. Svako od nas stoji u centru sopstvenih misli, osećanja i potreba, i doživljavamo ih na način na koji ne možemo da doživimo misli, osećanja i potrebe drugih.
Kako je pisac Dejvid Foster Volas rekao u obraćanju diplomcima Kenjon koledža početkom 2005: „…Sve u mom neposrednom iskustvu podržava moje duboko uverenje da sam ja apsolutni centar Univerzuma, najstvarnija, najživopisnija i najvažnija osoba koja postoji… To je isto skoro za sve nas.”
Egocentričnost dolazi u paketu – kao prirodni deo našeg ljudskog iskustva. Ipak, nije teško videti koliko to može biti problematično. Odmaknite se od sopstvenog života i pogledajte čitavo čovečanstvo, i videćete kako bi ova usredsređenost na sebe lako mogla da vam iskrivi etički senzibilitet, navodeći vas da prenaglašavate vrednost i važnost određenih života u odnosu na druge i „ispravnost“ vaših vrednosti i načina života u odnosu na vrednosti i način života drugih.
Takođe možete videti kako bi to na sličan način moglo da utiče na vašu sposobnost da promenite uverenja u potrazi za istinom – teško je napustiti pogrešna uverenja kada ih smatrate ispravnim samo zato što verujete u njih. Teško je zamisliti stvari iz perspektive koja nije naša. Teško je prihvatiti činjenicu da imamo ograničenja, da nismo u pravu i skloni greškama.
Upravo tu skromnost stupa na scenu.
Da li je skromnost vrlina?
Kada je profesorka Džen Kol Rajt sa svojim kolegama pre više od jedne decenije počela da proučava pitanje skromnosti, nisu imali preterana očekivanja. Skromnost im je delovala kao relativno nezanimljiva vrlina – ako je uopšte i bila vrlina. Ništa tako uzvišeno poput hrabrosti, saosećanja ili velikodušnosti – vrlina koje verovatno igraju ključnu ulogu u nastojanju da se živi život vredan divljenja.
Ali što su se više bavili pitanjem skromnosti, to su je više cenili. Profesorka Rajt priznaje da sada skromnost vidi kao najosnovniju vrlinu u poređenju sa svim ostalim.
Vi ste zvezda svog života
Kada smo gladni, to osećamo celim telom – krče nam creva, imamo jaku potrebu za hranom i tako dalje. Ali kada su drugi ljudi gladni, ne doživljavamo ništa od ovoga. Možda i čujemo da nekome krče creva, možda i primetimo da su gladni, ali njihovu glad ne doživljavamo na isti način kao svoju.
Naša glad nam više privlači pažnju i motiviše – hitnija je – za nas. Ako je neko do koga nam je stalo gladan, onda možemo da budemo motivisani da ignorišemo sopstvenu glad i pažnju usmerimo na njegovu, ali za to su potrebni napor i samokontrola, dok za ignorisanje i fokusiranje na sebe nije.
Doživljavamo svoje emocije. Na tuđe možemo samo da reagujemo. Čujemo svoje misli, a o tuđima možemo samo da zaključujemo. Možda će drugi odlučiti da svoje misli podele s nama, ali ne možemo biti sigurni da li je to što nam je rekao baš tako kako je mislio.
Naše sopstvene vrednosti, uverenja i ciljevi su nam ubedljiviji, istinitiji i vredniji, jednostavno zato što su naši. Oni dolaze sa nekom vrstom gravitacione sile zbog koje ih je teško odbaciti ili osloboditi ih se. Sve su umotane i utkane u život koji ja živimo – vlastiti život.
Skromnost ublažava egocentričnost
Drugim rečima, naša prirodna egocentričnost je izvor dve vrste izobličenja. To ometa našu sposobnost da tačno percipiramo i interpretiramo objektivnu stvarnost – svet kakav zaista jeste. I to kvari našu sposobnost da cenimo etičku vrednost drugih.
Skromnost funkcioniše kao korektiv za ovu egocentričnost
Profesorka Rajt i njene kolege definisali su skromnost kao stanje svesti u kome su obe ove distorzije utišane, makar i samo privremeno. Ili, kako su drugi naučnici rekli, skromnost uključuje „hipoegoična“ stanja – utišavanje sopstva. To rezultira smanjenjem hiperusmerenosti na sebe, što omogućava da se više pažnje pomeri ka spolja.
Drugim rečima, skromnost smanjuje gravitaciju naših vrednosti, uverenja i ciljeva, tako da ih se labavije pridržavamo. Postajemo sposobniji da ih tačnije procenimo, otvoreniji smo za preispitivanje, više prihvatamo i manje se osećamo ugroženo zbog svojih grešaka i nesavršenosti. Više nam ne deluje katastrofično ako pogrešimo, i manje nam je važno da uvek budemo u pravu.
Skromnost takođe smanjuje neposrednost naših sopstvenih osećanja, potreba i ciljeva, stvarajući prostor da u njega uđu i potrebe drugih. Ona dovoljno utišava „centričnost“ kako bismo bolje iskusili svoju međuzavisnost i povezanost s drugima. Svi mi donosimo delove slagalice ljudskog iskustva na sto. Svi imamo nešto da ponudimo.
Skromnost podržava sve vrline
Egocentričnost je sila koja može da ometa nečiju sposobnost da na odgovarajući način ispoljava svoje vrline. Teško je biti dovoljno otvoren i radoznao, na primer, kada ideje koje se iznose prete ili su u sukobu sa našim sopstvenim, što implicira da nismo u pravu.
Teško je biti saosećajan, velikodušan ili hrabar kada nam je percepcija iskrivljena, kada naša uverenja i potrebe imaju veću težinu od onih drugih. I to čini utišavanje ovog izobličenja kritičnim.
Kada razmišljamo o tome ko bi trebalo da ima koristi od našeg vremena, energije i resursa, skromnost je neophodna da bi se potrebe drugih jasno uzele u obzir. Skromnost utišava neprekidan pritisak i povlačenje naših sopstvenih želja i potreba, olakšavajući i produbljujući sposobnost za strpljenje, poštenje, velikodušnost, saosećanje...
Profesorka Rajt napominje da ovo ne znači da je skromnost usmerenost na druge, a ne na sebe. Takođe se ne radi o tome da odustajemo od svojih vrednosti, uverenja ili potreba kada treba da ih istaknemo.
Kao što jedan jevrejski etički pokret uči: skromnost je zauzimanje odgovarajuće količine prostora neophodnog za konkretnu situaciju – ni manje, ni više.
Drugim rečima, skromnost služi kao temelj naše sposobnosti da napredujemo, i kao pojedinci i kao zajednica, smatra profesorka Džen Kol Rajt.
Izvor: Magazin Novosti
Foto: Shutterstock
0
0
