Štetna je, iako je nevidljiva – odbacivanje je najdublja emocionalna rana

Postoje rane koje se ne vide, ali koje se mogu ukoreniti duboko u našu dušu i ostati tamo do kraja naših života. To je emocionalna rana, znak koji ostavlja iza sebe probleme koje smo imali tokom detinjstva i koji su ponekad presudni za kvalitet života u odraslom dobu.

Foto: Shutterstock

Jedna od najdubljih, ako ne i najdublja emocionalna rana je ona nastala od odbacivanja. U stvari, oni koji pate od te vrste rane osećaju se odbačenima u dubini sebe, i na kraju tumače sve što se događa oko njih kroz filter te rane, osećajući se odbačenim čak i kad u stvarnosti to nije tako.

Pogledajmo detaljnije od čega se sastoji ova rana iz detinjstva.

Poreklo emocionalne rane odbacivanja

Odbiti znači prezirati, odbacivati, suprotstavljati se; stav koji bismo mogli prevesti jednostavnijim “ne želim” nešto ili nekoga. Ova rana može proizaći iz odbijanja deteta od strane drugog deteta ili, ponekad, iz same činjenice da se oseća odbačeno, a da taj osećaj ne odgovara stvarnoj nameri roditelja.

Suočeno sa prvim simptomima odbacivanja, dete počinje da stvara masku kako bi se zaštitilo od tog osećaja srca, koji je povezan sa devalvacijom samog sebe, a prema istraživanju koje je sprovela Lisa Burbo, čak i sa prolaznom ličnošću.

Prva reakcija osobe koja se oseća odbačenom je, zapravo, bekstvo. Na primer, nije retkost da kada dete pati od toga stvaraju se imaginarni svetovi u kojima bi se moglo naći utočište.

U slučajevima prevelike zaštite, čak i ako se ovo ponašanje često maskira kao oblik ljubavi, dete će i dalje sebe doživljavati kao odbačeno od roditelja, koji ga ne prihvataju takvog kakav jeste. Poruka koja mu stiže je da ne može sam da se spotakne, pa mora biti zaštićen.

Kako se osoba menja nakon odbacivanja?

Emocionalna rana pretrpljena u detinjstvu igra važnu ulogu u oblikovanju naše ličnosti. Iz tog razloga, oni koji su pretrpeli ranu odbacivanja često će podcenjivati sebe i želeti savršenstvo po svaku cenu. Ovakva situacija dovešće ga do stalne potrage za odobravanjem i priznavanjem drugih, teško će se zadovoljiti.

Prema Lisi Burbo, ova rana će se manifestovati pre svega protiv roditelja istog pola, pred kojima će biti intenzivnija potraga za ljubavlju i priznanjem. Čak i kao odrasla osoba, povređeno dete ostaće vrlo osetljivo na bilo koji komentar ili presudu koju je izneo roditelj.

Reči „ništa“, „nepostojeće“ ili „nestati“ biće deo njegovog uobičajenog rečnika i potvrdiće osećaj i uverenje o odbacivanju, koji su tako snažni. Iz tog razloga, normalno je da više voli samoću, jer kada je neko okružen mnogim ljudima, povećavaju se i šanse da bude prezren.

Kad se nađu u situacijama u kojima moraju nužno podeliti iskustvo sa nekim, ovi ljudi će pokušati da to urade na vrhovima prstiju i uvek zaštićeni oklopom.

Štaviše, to su ljudi koji žive u stalnoj ambivalentnosti: kada su izabrani ili hvaljeni, ne veruju u to i odbacuju sebe; kada su, umesto toga, isključeni, osećaju se odbačeno od drugih.

Tokom godina, oni koji su doživeli ranu odbacivanja i nisu je izlečili mogli bi postati odvratna osoba sa tendencijom mržnje, zbog intenzivne patnje koju su doživeli.

Što je dublja rana odbacivanja, to su veće šanse da budete ponovo odbijeni od sebe ili odbijeni od drugih.

Lečenje emocionalne rane odbacivanja

Što je dublja rana odbacivanja, to je veće odbijanje sebe i drugih, stav koji bi se mogao sakriti u obliku sramote. Pored toga, postojaće veća tendencija bega, ali to je samo maska da se zaštitite od patnje koju stvara ova rana.

Poreklo bilo koje emocionalne povrede dolazi iz nemogućnosti da oprostimo ono što su nam učinili ili šta smo drugima učinili.

Rana odbacivanja može se izlečiti tako što ćemo obratiti posebnu pažnju na nečije samopoštovanje, počevši od prepoznavanja sopstvene vrednosti i važnosti, bez potrebe za odobrenjem drugih.

Da biste uspeli:

1. Osnovni korak je prihvatanje rane kao deo sebe, da bismo mogli da oslobodimo sva osećanja zarobljena u nama. Ako negiramo svoju patnju, nikada ne možemo raditi na njenom lečenju.

2. Drugi korak, nakon što se rana prihvati, je oprostiti i osloboditi se prošlosti. Prvo moramo oprostiti sebi kako smo postupali prema sebi, a onda prema drugima. Ljudi koji su nas povređivali verovatno su takođe doživeli dubok bol ili traumatično iskustvo.

3. Treći korak je da se počnemo brinuti o sebi sa ljubavlju i počnemo davati sebi prednost. Usmeriti sebi pravu pažnju i pružiti nam svu ljubav i vrednost koju zaslužujemo. To je ključna emocionalna potreba da nastavimo sa rastom.

Čak i ako ne možemo da izbrišemo patnju iz prošlosti, uvek možemo da ublažimo rane i zatvorimo ožiljke, tako da taj bol nestane ili bar postane podnošljiviji. U određenom smislu, kako je rekao Nelson Mandela, mi smo kapetani naše duše, piše CdM.