Stručnjaci otkrivaju da li čitanje popravlja mentalno zdravlje

Svi znamo za utehu koju pruža potpuno udubljivanje u dobru knjigu, ali može li čitanje da vam popravi mentalno zdravlje? Ovi stručnjaci tvrde da knjige to mogu...

Foto: Shutterstock

Kad vam istinski zagusti u životu, najlakše ćete se odbraniti... čitanjem? 

Možda deluje kontraintuitivno, ali sesti i posegnuti za dobrom prozom moglo bi da bude najbolje što možete da uradite. 

Kako vam, dakle, knjige mogu pomoći da se dovedete u red? Iznad svega, one pružaju oblik eskapizma koji je intenzivniji nego u bilo kojoj drugoj umetničkoj formi. 

Evo šta se desilo kad je BBC sakupio panel 'biblioterapeuta' - terapeuta koji koriste knjige kao metod lečenja - sa najboljim preporukama za to kako umiriti svaku namučenu dušu…

Smanjite stres, povratite energiju

Ako odaberete pravu vrstu proze, mogli biste da se osvežite i steknete novi pogled na svet. 

Da 'biblioterapeutkinja' Ela Bertud naleti, na primer, na Terezu Mej, namučenu bivšu britansku premijerku... šta bi je posavetovala da uzme da čita? 

Bertud - autorka i književna agentkinja koja ljudima daje i personalizovani čitalački savet u londonskoj Školi života - nije zatečena ovim pitanjem: "Mogla bi da krene s američkim autorom Hjubertom Selbijem Juniorom i njegovim klasičnim romanom iz 1978. godine Rekvijem za jedan san." 

Priča o četvoro ljudi koji se bore sa različitim oblicima zavisnosti od droge, pretočen u film na prelasku u novi milenijum, možda je "prilično mračna, ali mislim da bi ona mogla da se prepozna u njoj", kaže Bertud. 

"Krajnja poruka knjige je da ne odustajete od svojih principa i da još jednom pokušate da iskoristite sve što vam život pruža. Uz malo sreće, ona će je pročitati i osetiti se pročišćenom i obnovljenom."

Foto: Shutterstock

Eskapizam

Kako, dakle, knjige mogu nekoga da povrate u ravnotežu? E pa, "iznad svega, proza pruža oblik eskapizma koji je intenzivniji nego u bilo kojoj drugoj umetničkoj formi." 

"Od filma ili TV serije", kaže Bertud, "vi dobijate samo slike, dok ih u knjizi sami smišljate, tako da je to samo po sebi mnogo jači događaj, zato što ste angažovani." 

Aleks Vitl, uspešni romanopisac koji nije imao lako detinjstvo, ne može više da se složi sa Bertud: on je otkrio Haklberija Fina dok je živeo u domu za nezbrinutu decu u južnom Londonu. 

On kaže da je susret sa tim proznim delom u tom konkretnom periodu života imalo "moćno transformativno" dejstvo na njega. 

"Dečji dom bio je prilično brutalan i tako je Haklberi Fin postao mesto na koje mogu da se klonim od svakodnevne zbrke." 

"Čim sam dočekao 9 ili 9.30 uveče, mogao sam makar da se sakrijem pod pokrivač sa malom baterijskom lampom i letim preko tih stranica zamišljajući da plovim rekom Misisipi, srećem parobrode i donosim vlastite odluke o tome gde ću jesti i odmarati."

Foto: Shutterstock

Nalaženje reda u haotičnom životu

Preko organizovane narativne strukture, romani mogu i da dovedu u red dezorganizovani um. 

Džesi Barton - autorka bestseler romana Minijaturista, Muza i Nemirne devojke - kaže da su njeni omiljeni romani za čitanje tokom burnih vremena bili serijal istorijskih krimića K.Dž. Sensoma Šardlejk smešteni u tjudorsku Englesku. 

Kad je pre nekoliko godina opterećujući ogromni uspeh debitantskog hita Bartonove Minijaturista kod nje pokrenuo epizodu jake anksioznosti, ona je ohrabrenje potražila u Sensomu: "Udubiti se u prilično složeni zaplet koji sami pokušavate da rarešite jeste aktivnost kojom se izmeštate od napornog rada vlastitog mozga", objasnila je ona.

Sumorno može da vas ohrabri

Bertud, Vitl i Barton su jedinstveni i u uverenju da lekovita proza ne mora da bude vesela - štaviše, ona može da bude izrazito mračna. 

Vitl se prisetio kako bi mu, dok je odrastao, otac pričao o vlastitom detinjstvu na Jamajci, kad bi "pripovedač išao od sela do sela, naročito u vreme žetve, pričajući priče o robovlasništvu i tome sličnom." 

"Te stvari su veoma sumorne, ali one odaju i neku vrste pošte borbi kroz koju su ljudi prošli", kaže on. 

Za Aleksa, deo privlačnosti distopijske proze leži u slično neočekivanoj utehi koju ona pruža: "Ona govori o tome kako su ljudi stavljeni na probu i kako su uspeli da pobede sva iskušenja."

Foto: Shutterstock

A određenu utehu pruža i ponavljanje

Ponovno čitanje omiljenih romana takođe može da pruži određenu vrstu biblioterapije - omogućivši vam da sagledate sebe sa distance iz tačke koja prosvetljuje. 

Bertud kaže da ona ima dugogodišnji buran odnos sa Tesom od Durbervilovih Tomasa Hardija. 

"Prvi put kad sam je pročitala, sa 15 godina, istinski sam se identifikovala sa Tesom; drugi put, 10 godina kasnije, ustanovila sam da sam se našla pod stresom zbog toga koliko je ona pasivna - a potom, kad sam je pročitala novih 10 godina kasnije, ponovo sam počela da razumem neke od njenih odluka", kaže ona. 

"Ima nečega u stalnom vraćanju jednoj te istoj knjizi tokom vašeg života što ume neverovatno da nagradi - dolazite u priliku bolje da upoznate samu sebe zato što iznova posećujete slojeve sebe koji su se nagomilali tokom godina poput omotača crnog luka."

Pomoć mlađim umovima

Kad su u pitanju mlađi čitaoci, proza može i da odigra važnu ulogu u bavljenju mladalačkim krizama mentalnog zdravlja o kojima se sve više govori širom sveta. 

Eskapizam je jedno, ali s druge strane sve je više i više omladinskih romana koji pomažu tinejdžerima direktno se baveći problemima sa kojima se oni susreću u svakodnevnom životu, od siledžijstva u školi, preko droga do problema transrodnih osoba i izopštenosti iz društva. 

Bertud je navela romanopisce kao što su Džuno Doson, Melvin Berdžis i Malori Blekmen među onima koji bi mogli najviše da pomognu deci da progovore o "problemima koje možda imaju u životu, ali ne mogu da ih artikulišu." 

"Zaista mislim da knjiga može da bude ta sekira koja lomi smrznuto more u nama, kao što je to Kafka definisao, a to je nešto što važi za bilo koji uzrast."

Foto: Shutterstock

Da li je i pisanje dobro za dušu?

Ali dok čitanje ima nesumnjivo pozitivno psihološko dejstvo, šta je sa pisanjem? 

Vitl i Barton priznaju da život pisca ume da bude i pozitivan i negativan kad je u pitanju mentalno zdravlje. 

S jedne strane, to može biti briljantan način da se obrade i isprazne emocionalne traume - kao što je Vitlovo iskustvo pisanja o vremenu koje je proveo u domu za decu. 

S druge strane, Barton kaže: "Sam čin pisanja ume krajnje da izoluje čoveka, a sami ostajete nedeljama, mesecima, godinama bez prestanka i počinjete pomalo da ludite od toga." 

"Nekad sam bila glumica, što je bilo kolaborativno iskustvo, i strašno mi nedostaje taj aspekt", kaže ona. "Paradoks je što vašu knjigu pročita hiljade ljudi ali vi niste tu da tome prisustvujete - na radite to u sadejstvu sa njima - tako da je to veoma neobično." 

Ali na kraju, kad vidite pozitivan uticaj koji vaša knjiga može na kraju da ima na čitaočevo zdravlje, za uzvrat, to ume da bude najbolja moguće stvar za piščevu sreću. 

Vitl pominje posebno neobičnu i zahvalnu reakciju koju je dobio od čitateljke njegovog najnovijeg nedavno objavljenog tinejdžerskog romana Domaća devojka. 

"Ona mi je rekla: 'Aleks, obožavam tvoju knjigu, navela me je da poželim da se bavim grnčarstvom'. Pomislio sam: 'Ali u njoj nema ničega o grnčarstvu'." 

Ispostavilo se, međutim, da je čitateljka oduvek želela da se bavi grnčarstvom i da ju je na to inspirisala junakinja knjige, koja uspeva da savlada silne prepreke. 

"Retko doživite da dobijete takvu vrstu povratne informacije, ali kad se to desi, pomislite: 'Evo, zbog ovoga sam pisac'."