Imamo li pravo da ne želimo dete

Okolina ume da bude nemilosrdna i da se okomi na ono što nemamo, a što bi prema nekim ustaljenim normama – trebalo da imamo. Tako nam nameće utisak da nam zaista “nešto fali”, naročito ukoliko se nismo ostvarili u ulozi majke.

Foto: Shutterstock

“Život se, u tridesetim, ukoliko nisi postao roditelj dvoje ili makar jednog deteta, ako je suditi prema uverenjima naših roditelja – doslovce završava. Jer, “umrećemo sami”, “promašićemo svoj život”, “ko će nas gledati kada ostarimo”, “kajaćemo se jednog dana” i sličnim zastrašivanjima bacaju intenzivno zloslutne senke na sve one faktore kojima “naši prenosioci života” ne pridaju važnost toliko koliko onome što “oni žele unuke”. Da li mi to želimo? Imamo li potrebu?

Materijalne uslove? Odgovarajućeg partnera? Zdravstvene mogućnosti? I jesmo li na kraju dovoljno zreli i stabilni da udahnemo novi život i napravimo, ili bar budemo dovoljno osvešćeni da bi to trebalo makar da pokušamo da napravimo, od tog malog i bespomoćnog bića koje nije tražilo da bude rođeno – dobrog, kvalitetnog, srećnog i dovoljno voljenog čoveka.U aprilu sam napunila 39. godina. I nemam dete da to i dokažem. Jesam li, onda,  romašila svoj život?

Uz povremeno samopodsećanje ali i nevericu u pogledu na svoj kalendarski uzrast, moj fertilni biološki časovnik ipak okreće kazaljke tolikom brzinom da se drugima  zavrti u glavi. Razne nedoumice, dileme, strahovi i uverenja drugih o vrednosti jedne žene merene brojem porođajnih kontrakcija koje je imala u životu, toj istoj ženi vrlo često pomute graničnik između istinskih želja i potreba i onoga što nameću standardi društva i okruženja.”