Roboti budućnosti će nas lagati, ali to uopšte neće biti loše

U “Autostoperskom vodiču kroz galaksiju” Marvin, paranoični android je imao naviku da zazire u najmračnije istine univerzuma. To je bio poslednji čovek na svetu koji bi vam saopštio utešnu laž. U njegovom slučaju do toga verovatno nije dolazilo zbog neke kibernetičke direktive proizašle iz njegovog mozga, već zbog prikaza da i to što Veštačka Inteligencija(u daljem tekstu VI) može biti kreativna, ne mora biti baš toliko loša stvar. Roboti koji će nas lagati čekaju iza ugla.

Zašto bismo želeli da pravimo neiskrene robote?

U jednom od poglavlja svog novog romana “Robot Ethics 2.0” Vil Bridvel (kompjuterski stručnjak sa Vojnopomorske istraživačke laboratorije u S.A.D-u) i Alister M.C. Ajzak (lektor Kognitivne psihologije sa Univerziteta u Edinburgu) diskutuju o tome koliko je ljudima koji rade u kolektivu važno to što mogu lagati jedni druge, čak iako neko nije stvarna osoba već robot. Benefit VI laži se svodi na dva ključna elementa. One utiču direktno na vezu između robota i njegovih ljudskih saradnika. Imajte u vidu činjenicu da se laži ne izgovaraju samo kako biste prevarili nekoga. Postoje bele laži (“Baš mi se sviđa tvoja frizura”), pažljivo frazirane istine (“Vau, koji friz”) i hiperboličke metafore (“Tvoja kosa izgleda poput toplog sjajnog zraka u hladnom, mračnom zimskom danu”).

Bridvel i Ajzak kažu da “ako želimo da roboti glatko participiraju u standardnim ljudskim vidovima komunikacije i socijalne interakcije” VI moraju biti sposobne za navigiranje takvih laži. Ali odnos sa ljudima se ne svodi samo na što normalniji odnos u njihovom okruženju. U nekim situacijama VI mora plasirati neistinu radi ličnog očuvanja. Ako bi se mašina koja misli našla među ljudima koji nisu baš prorobotski nastrojeni, njeni vlasnici bi cenili njenu mogućnost da izbegne nepriliku trudeći se da izgleda što ljudskije moguće dok se ne udalji od opasnosti.

Skotijev princip

Kao šlag na tortu dolazi menadžment očekivanja kome su Ajzak i Bridvel nadenuli ime “Skotijev princip”(Skoti iz "Zvezdanih staza", poznat po tome što posao za koji kaže da treba 20 minuta, završi za 5). Inženjeri su se dokazali kao ljudi koji vole da prave vremenski luft. Možda zvuči neistinito ali ovo po nekad može imati i pozitivan efekat. Ako robot završi radnju pre roka onda onda se čovek koji ga je napravio smatra čudotvorcem. Nasuprot tome, čak iako nešto krene po zlu,  inžinjerima se to ne uzima za zlo- robotu se daje više vremena nego što je potrebno.

Vi sada mislite da robot može tačno predvideti svoju efikasnost ali autori ove knjige smatraju da to baš ne mora zasigurno biti istina (koliko ste puta čekali download koji ne prikazuje realno vreme). Robot koji umanjuje vreme za neku aktivnost nas neće samo navesti na mišljenje da je izuzetno to što je posao završio pre vremena, već bi i zaobišao frustracije koje bi nastale ako bi došlo do neočekivanih problema.

Lagati u suštini nije nimalo lako i još se više može zakomplikovati u zavisnosti od ciljeva onoga ko laže i onoga ko biva lagan. Ne radi se samo o mogućnosti znanja istine, a govorenja nečeg drugog. Da bi roboti bili u mogućnosti da uverljivo lažu, morali bi da razviju nešto što se zove “Teorija uma”. Morali bi da predvide u šta mi kao korisnici možemo da poverujemo kada nam se pruži određeni set informacija i našu reakciju na njih (bilo da je ta informacija istina ili ne). Teško je priznati, ali izgleda da je robot koji zna uverljivo da laže još uvek misaona imenica.