Pismo ove učiteljice mora da pročita svaki roditelj!

Džesika Džentri (34) iz Virdžinije je bila učiteljica u jednoj osnovnoj školi. Kada je dala otkaz, većina je pretpostavila da je bila nezadovoljna platom. Džesiku je to naljutilo, pa je na Fejsbuku objavila prave razloge i njene iskrene reči su kao požar počele da se šire društvenim mrežama.

Foto: Shutterstock

Potrebna je petlja da biste dali otkaz. Zamislite tek situaciju u kojoj se odričete svoje profesije. Do nje ne dolazi osim ako niste duboko razočarani ili nesrećni zbog onoga što radite.

Džesika Džentri (34) iz Virdžinije je bila učiteljica u jednoj osnovnoj školi. Kada je dala otkaz, većina je pretpostavila da je bila nezadovoljna platom. Džesiku je to naljutilo, pa je na Fejsbuku objavila prave razloge i njene iskrene reči su kao požar počele da se šire društvenim mrežama.

"Mislim da je ljudima lakše da veruju da sam ostavila podučavanje zbog loše plate. Za mog direktora je bilo lakše da misli da sam otišla jer sam našla nešto što više volim. Neko bi ih pustio da tako misle, da se osete prijatno u tim nagađanjima jer istina ume da bude neprijatna. Pa, ja nisam među njima. To nisam ja.

Dozvolite da vam kažem zašto oni koji imaju veliku strast prema podučavanju napuštaju tu profesiju kao da im je kosa u plamenu...

Stari izgovor "deca su se promenila". Ne. Dođavola ne. Deca su deca. Roditeljstvo se promenilo. Društvo se promenilo. Deca su samo nevine žrtve svega toga. Roditelji rade suluda radna vremena, koriste svoje gedžete, decu dovode u nestabilne situacije, tu je i užasni medijski uticaji...I onda imamo izgovor da su se deca promenila? Šta smo očekivali? Deca se ponašaju nepoželjno u okruženju u kojem se osećaju najsigurnije. Testiraju u okruženju u kojem znaju da će njihove greške i ponašanja biti tretirana ljubazno i saosećajno. Kada su "fino vaspitana" deca u pitanju - ona imaju besne ispade kod kuće jer je tamo bezbedno. Deca koja prevrću stolove u školi? Ona u kući nemaju sigurno mesto. Naša učionica je prvo mesto gde su čuli "ne", gde su im postavljene granice, a ljubav se izražava poštovanjem. Rečenica "deca su se promenila"...

Foto: facebook/Jessica Gentry

U sred svega ovoga, treba da budemo škole 21. veka. 1 na 1 - učenik sa tehnologijom. Oh, u redu. Onda zaboravite osnove građenja odnosa. Deca već ne znaju da tumače društvene znakove i da se ponašaju na odgovarajući način u okruženju. Hajde da ih zatrpamo sa još gedžeta jer to izgleda dobro na našem sajtu. Tokom jednog razgovora za posao su me pitali: "Kakvi ste s tehnologijom? To nam je važno." Uhh...Čujem da je šimpanza Bobo tehnički prilično potkovana. Za sebe mislim da sam sjajna sa decom.

Umesto da roditeljima vratimo odgovornost i učinimo ih našim partnerima, usvojili smo psihologiju korisničkog servisa. Videla sam svađe na Fejsbuku o pohađanju nastave i opravdanjima. Pa evo u čemu je stvar - ne mogu da naučim vaše dete nečemu ako nije u školi. Napadali su me roditelji koji su hteli da idu sa nama na školski izlet ali nisu videli tri poruke koje sam im slala i onda kada su krenuli na put, sve vreme su gledali u svoje telefone. Bilo je roditelja koji nekoliko puta nisu ni došli na otvorena vrata, a onda su bili besni kada sam odbila da ih primim posle škole. Ima i roditelja koji su rekli da mi nije dozvoljeno da njihovoj deci kažem "ne".

Moje psihičko i fizičko zdravlje je bilo ugroženo svaki dan. Znala sam da vaša deca zaslužuju i treba im mnogo više nego što dobijaju. Kad voliš svoju decu i strastven si u svojoj misiji, rasturi te kada ih vidiš da dolaze u prljavoj odeći, iz haosa u kući, kada znaju da im treba više nego što ti možeš da im daš u učionici, uz sve manje podrške, s različitim invaliditetima...to te slomi. Jedemo jer smo emotivno rastrojeni, ležimo na kauču da bismo se isključili. Fitilj nam je tako kratak, da naše porodice pate.

Eto zašto.

Napokon sam shvatila - ne možeš ih sve spasti. Ne možeš pomoći ni 21 detetu ako nisi zdrav. Ako ti tvoje psihičko i fizičko zdravlje nisu prioritet, nisi dobra ni za njih 21.

Ostavila sam svoj fond za penziju, plaćeno bolovanje (46 dana mi je ostalo neplaćeno). Nisam otišla zbog bolje plate.

Rešila sam da počnem s mojim detetom kod kuće. Da pokušam da pomognem i drugim mamama. Jer zaista verujem da sve počinje tu. Pronašla sam nešto na šta mogu da izvršim uticaj, što me ne ostavlja praznom i beskorisnom za druge.

Možda sam otišla iz učionice, ali još se borim za te klince. Samo to sada izgleda drugačije."