Roditelji bi sve dali samo da saznaju koja je to sigurna formula vaspitanja čijom će primenom njihovo dete izrasti u dobru, sigurnu, sposobnu odraslu osobu. Te formule nažalost nema. Ali, širom sveta ima raznih metoda vaspitanja koje tome teže. Jedna od njih vrlo zanimljiva, tim pre što je reč o dalekoj kulturi, jeste tibetanski način vaspitavanja dece.
Foto: Shutterstock
Veoma je originalna, a dete vaspitano po njoj izrasta u samostalnu i nezavisnu osobu. Vaspitavanje dece kod mudrih i smirenih Tibetanaca, podeljeno je u tri faze i završava se kada dete napuni 15 godina.
Tada je ličnost deteta već formirana, učenja više nema a roditeljima ostaje samo da dete eventualno posavetuju i poštuju. U suprotnom, lako bi moglo otići od kuće.
Do pete godine dete je kralj
U najranijem uzrastu, do petog rođendana, Tibetanci se prema detetu ponašaju kao prema kralju, odnosno kraljici. Ne brane mu ništa i ne kažnjavaju ga, a ako dete počne da radi nešto što može biti opasno po njega, roditelji daju sve od sebe da izgledaju i zvuče uplašeno.
Foto: Shutterstock
Time detetu sve objasne, jer ono tada odlično razume emocije i shvata šta mu roditelj poručuje.
Sputavanje deteta u tom uzrastu, ugušilo bi u njemu mentalnu živost, oštrinu, preduzimljivost i dovelo bi do toga da se kasnije lako pokorava drugima i postane njihova laka meta.
Posle pete godine dete je rob
Posle petog rođendana nastupa velika promena i dete se umesto kraljevski tretira robovski. Roditelj mu postavlja zadatke, kontroliše kako ih obavlja i uči ga da bude spremno na posledice, odnosno kazne ako ne obavi zadatke.
Foto: Shutterstock
Te kazne međutim isključuju batine. U ovom periodu, roditelji ne štede decu od puno učenja jer se smatra da su deca tada intelektualno jaka i da mogu dosta da nauče.
Suprotnim ponašanjem bi deca ostala razmažena, nesposobna za rad i učenje.
Posle desete godine dete kao odraslo
Tibetanci sa decom starijom od deset godina razgovaraju kao sa odraslom osobom i tako ih i tretiraju.
Foto: Shutterstock
Za razliku od druge faze, kada su im branili i naređivali im, sada to više ne rade. Jedino im, ako procene da je to potrebno, kao iskusniji u životu, daju neki savet.
Tada se zapravo formira nezavisno mišljenje kod deteta. Suprotno postupanje bi sprečilo taj proces i dete ne bi naučilo da ima svoj stav i svoje mišljenje.