Zarazno zevanje – da li znate zašto zevate čim vidite druge da zevaju?

Da li znate zašto zevate čim vidite druge da zevaju? Studije su pokazale da zevanje pokreće „ogledalne neurone“ u jednom delu mozga, ali valja napomenuti da je ova reakcija ograničena samo na potpuno razvijene mozgove, kaže dr Saghir.

Foto:Shutterstock

Zevanje se sastoji se od nehotičnog širokog otvaranja usta i maksimalnog širenja vilica nakon čega sledi duboko udisanje i polagani izdah, objašnjava dr Reyan Saghir iz Velike Britanije i dodaje kako ta svakodnevna pojava još nauci nije u potpunosti razumljiva.

Najčudniji detalj kod zevanja jeste njegova „zaraznost“. Postoji mnogo studija na tu temu, pa postoje neka objašnjenja zašto moramo zevnuti kad vidimo da neko drugi zeva. Objašnjenje leži u psihologiji, ali najpre treba razjasniti razloge zevanja.

Zašto uopšte zevamo?

Foto:Shutterstock

Mnogi pretpostavljaju da zevamo kako bismo pokušali da unesemo više kiseonika u organizam – u to su i naučnici verovali do pre 30 godina. Međutim, ta je teorija opovrgnuta nizom eksperimenata objavljenih 1987. godine, a koji nisu dokazali nikakvu korelaciju između nedostatka kiseonika i poriva za zevanjem, prenosi realsimple.com.

Danas je jedna od najpopularnijih teorija ona da zevamo – zbog uzbuđenja.

– Naime, kako se umaramo, posebno kad gledamo nezanimljive ili neinteraktivne ponavljajuće nadražaje poput predavanja, naše telo zeva kao sredstvo za razbuđivanje. Studije su pokazale kako je to istina jer broj otkucaja srca nakon zevanja raste, a vrhunac doseže 10–15 sekundi nakon te radnje, slično naletu kofeina – kaže dr Saghir.

Zevanje se, takođe, povezuje s hlađenjem mozga, što bi moglo biti razlog zašto češće zevnemo s porastom temperature.

– Kad se mišići lica opuste, to omogućuje gubitak topline kroz vene lica i ulazak hladnog vazduha koji pomaže da se snizi temperatura mozga putem konvekcije – pojasnio je.

Zašto zevamo kad vidimo druge da to rade?

Prema istraživačima, najverovatniji razlog za to je empatija.

– Kako ljudi stare, tako poboljšavaju svoj psihosocijalni i neurološki razvoj, pa tuđe zevanje postaje neka vrsta znaka da i oni treba da zevaju. Ta pojava poznata je kao ehofenomen, a javlja se i kod šimpanzi i kod pasa – kaže dr Sagir.

Napominje kako nije samo zevanje ono što nesvesno kopiramo jedni od drugih.

– Na primer, svakodnevno automatski oponašamo reči drugih ljudi (eholalija) ili postupke (ehopraksija), a sve kako bimo se bolje uklopili – pojasnio je.

Takvo ponašanje je sasvim prirodno jer je naš mozak tako programiran – da kopira ljude kojima smo okruženi.

– Studije su pokazale da zevanje pokreće „ogledalne neurone“ u jednom delu mozga, ali valja napomenuti da je ova reakcija ograničena samo na potpuno razvijene mozgove. Kao mentalno zdrave odrasle osobe, naš psihosocijalni razvoj će nas nagnati na zevanje kad neko drugi to uradi. Ali kod ljudi koji se nisu mentalno ispravno razvili zarazni učinak zevanja se ne vidi – objasnio je dr Saghir.

On je dodao kako neke studije pokazuju da deca, kod kojih se mozak još razvija, zevaju samo kad su umorna, ali ne i kad neko kraj njih to radi.

– Osim toga, studije su pokazale da smo skloni da više kopiramo zevanje kad to rade ljudi do kojih nam je stalo, s kojima smo bliski. Na primer, ako član porodice zeva, veća je verovatnoća da ćete zevati nego kad to uradi neznanac. To se događa upravo zbog empatije kad nesvesno želimo da oponašamo postupke dragih ljudi – kaže dr Saghir.