Zašto volimo ako nas to povređuje

Ljubav ne traži toplinu niti hladnoću, niti traži spas ili napuštanje. Umesto toga, ona se krije u najbirokratskijim ćoškovima i pukotinama na koje naiđe. Ljubav traži podnošljivost, a upravo zbog toga je nemački mislilac Artur Šopenhauer odlučio da analizira finu tkaninu sa koju pletu zaljubljeni.

 Foto: Pinterest

Prema njegovoj teoriji o nepotpunoj prirodi i ljudskoj nesavršenosti, ljubav traži ubitačnu bliskost jer je udaljenost nepovratna i zastrašujuća. Drugim rečima, intimnost se ne može postići bez uzajamne štete a ovu razočaravajuću situaciju je Šopenhauer nazvao „Ježeva dilema“.

Ova parabola potiče od Šopenhaurove „Parerga i paralipomena“ gde je koncept ljubavi postao svirepa potreba od koje niko ne može da pobegne. Za Šopenhauera, uprkos dobroj volji i želji između partnera, intimnost i ljubav ne mogu da se dese bez štete. Što je par bliži, to se više nesreća desi, što je dalji manje će povrediti jedno drugo ali donosi slabu vezu i usamljenost.

 Foto: Pinterest

U teoriji, ljudske veze bi trebalo da donose stabilnost, ali je, ironično, to daleko od istine. Dok volimo, spremni smo da podnosimo bol i patnju koju nam nanosi partner. Radije bismo umrli nego podneli hladnoću i odvojenost. Ova opsesija za postizanjem sreće je poznatija kao „ježeva dilema“ i ona objašnjava zašto parovi ostaju zajedno iako se međusobno povređuju.

 „Nekoliko bodljikavih prasića je pohrlilo je ka toploti jednog hladnog dana, ali, dok su pokušavali da se sjedine boli su se sa bodljama i bili su prisiljeni da se raziđu.“

Tako počinje Šopenhaur svoju parabolu koja se odnosi na momenat u kojem Kupidon baca svoju strelu na žrtve koje ništa ne sumnjaju. Upoznamo nekoga, mislimo da je on savršen, uzbuđeni smo i postajemo opsednuti sa idejom da budemo blizu njih. Postupak zaljubljivanja je plahovit i sveprožimajuć, a ljubav, odjednom postaje rešenje svih naših problema. Susreti sa voljenom osobom postaju naša najveća uteha. Toplina bliske osobe nas čuva od samoće i izolacije, i tako počinje ova mazohistička veza.

 Foto: Wikipedia

“Međutim, hladnoća ih je ponovo spajala i ista stvar se dešavala. Na kraju, nakon mnogo približavanja i razdvajanja, otkrili su da bi bilo najbolje da zadrže malu razdaljinu.“

Opadanje ljubavi je izraženo u ovom delu priče. Volimo i mrzimo jednako, ljubav nas uzdiže a razačoranje vodi ka dnu. Nijedan par nije savršen i dok nas ljubav vezuje, naše sebične, nesigurne i narcisistične tendencije nas guraju u nestabilnu spiralu gde je udaljenost nedosledna i bolna.

Bodlje divlje svinje predstavljaju sve one stvari kojim nas je partner povredio i obratno. Dopuštamo bol jer volimo, jer ona donosi i toplinu dok ne postane podnošljiva.