Zbog čega društvo osuđuje roditelje koji imaju jedno dete?

Kada neko saopšti da ima samo jedno dete, mnogi na to negoduju i često se gomilaju pitanja- Zašto samo jedno? Biće usamljeno ili biće razmaženo... I različiti su komentari na ovu temu, ali nikada pohvalni što se neko odlučio na roditeljstvo. 

Foto: Shutterstock

Novinarka Loren Sendler prenela je svoje iskustvo o jedincima u knjizi "Jedan jedini" i objasnila zbog čega je biti jedino dete svojih roditelja veoma slično kao imati braću i sestre.

Ona je istakla da deca koja su jedinci nisu usamljeniji u odnosu na onu decu koja imaju braću ili sestre. Usamljenost je nešto što osećaju i deca koja imaju brata ili sestru. Možemo biti okruženi ljudima, a da se opet osećamo usamljeno. 

Postoji razlika između samoće i usamljenosti. I ljudi koji vide da roditelji imaju jedno dete, odmah na njega projektuju usamljenost, umesto pojma samoće. 

- Odrasla sam kao jedinica roditelja koji su u braku, što je velika retkost, i nisam uopšte osećala usamljenost. Moji roditelji su srećan par i većinu komplikacija olakšavala im je činjenica da imaju samo jedno dete - napisala je Loren. 

Ipak, ona je navela, da kada deca nemaju braću ili sestre za njih je vaoma važno druženje sa drugom decom iz okruženja. Takođe, važna je i škola i s obzirom na to da deca tu provode većinu vremena prava socijaizacija se odvija u ovoj ustanovi. 

Međutim, novonastala situacija i uvođenje karantina za decu koji su jedinci postala je nesnosno teška. Sendlerova ističe da nije isto biti jedino dete kada živite u gradu gde ima mnogo dece i gde ste integrisani u druge porodice.

Ali biti jedino dete u ruralnoj sredini gde nema mnogo mališana, e to je problem. Sada se deca jedinci u karantinu suočavaju s tim da nemaju društvo druge dece u blizini kao deca u ruralnoj sredini.

Ovu pojavu da roditelji imaju samo jedno dete, Loren je izjednačila sa situacijama u kojima žena ne želi da ima decu. Ona tvrdi da je stigmatizacija u oba slučaja prisutna, ali i osuda. 

Još jedan aspekt koji ljudi ne uzimaju u obzir pre nego što osude osobe koji imaju samo jedno dete jeste činjenica da roditelji možda nemaju dovoljno sredstava da imaju drugo dete.

Foto:Shutterstock

Država uglavnom pohvaljuje i podstiče rađanje, ali samo na početku. A šta je sa pomoći koja je potrebna kasnije? Jer što su deca veća i njihove potrebe su veće. 

S druge strane, mnogi i ne razmišljaju o rasipanju pažnje i da li tom drugom detetu pružamo sve isto kao prvom. Da li će se drugo dete osetiti zapostavljenim u nekom trenutku. 

I često se vode polemike da su jedinci razmaženi. Ali podjednako mogu biti razmažena i deca koja imaju braću ili sestre, to zavisi od roditelja.

Kada sve ovo uzmemo u obzir ne bi trebalo da osuđujemo roditelje što su se odlučili na samo jedno dete, kao ni da saželjevamo mališane koji nemaju braću ili sestre. Vreme je za dijaloge koji će pohvaliti i one koji su se usudili da imaju jedno dete, ali i više njih.