Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski vredna je holivudskog filma

Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski vredna je holivudskog filma

Jedna od najpotresnijih i najdirljivijih ljubavnih priča za koje je Srbija čula, ona koju su imali veliki Laza Kostić i Lenka Dunđerski, sve ostavlja suznih očiju i uskomešanih osećanja.

 
 
 
 
 
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Објава коју дели jугословенски путник (@jugoslovenski_putnik) дана

Silina i tragedija ljubavi ovde se prepliću u punom jeku, na površinu “izbacivši” sve strahove, nade, unutrašnje bitke i čežnje zaljubljenog para.

Plod ove velike i dramatične romanse sa kobnim krajem je i najlepša srpska ljubavna pesma “Santa Maria della Salute”, kojom je tada već ostareli somborski poeta zapravo podigao Lenki neprolazni i veličanstven spomenik.

Jelena Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i Lazarevog kuma i dobrotvora. Bila je mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota, plave oči, vitak stas i izuzetna pamet – govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, putovala…

Dvadesetdevet godina starijeg i već proslavljenog pesnika Lazu Kostića Lenka je prvi put srela u Čelarevu, 1891. Njoj je bila 21, a njemu 50. O tome sudbonosnom susretu Lenka je u svom dnevniku zapisala:

“Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje. Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina…

* Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti tranji nemir u njegovo srce…”

Leta gospodnjeg 1891. godine

Naredne četiri godine Laza i Lenka često su provodili vreme zajedno. Pesnik je po dolasku iz Cetinja često odsedao u porodičnom dvorcu Dunđerskom i Hotelu “Kraljica Jelisaveta“.

“Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno!”

Na Ognjenu Mariju 1891. godine

“ Zar ima godinu dana kako smo se sreli? Celo veče sam provela u društvu g. Laze, zabavljao me je, plesao sa mnom. ”

 
 
 
 
 
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Објава коју дели Pheno Geno Roses (@pheno_geno_roses) дана

O Duhovima 1892. godine

Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić, smatrajući se nedoličnim i prestarim za Lenku, odlučio da se povuče.

“Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo.

* Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače.Vodili smo ozbilje i mučne razgovore.

- Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.

- Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?

- Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.

- Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi i sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite, g. Lazo?”

Oko Božića 1893. godine

Prvo je boravio u manastiru Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora.

“Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?”

O Maloj Gospojini 1895. godine

Dva meseca kasnije, dok je Laza bio na medenom mesecu sa svojom novopečenom suprugom, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 25. rođendan.

“Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…”

7. novembar po starom kalendaru 1895. godine (poslednji zapis u Lenkinom dnevniku)

Uprkos zvaničnoj verziji njene porodice koja kazuje da je Lenka umrla od “tifusne groznice” njen dnevnik (čija autentičnost nikada nije potvrđena) daje nagoveštaje da se devojka otrovala zbor neostvarene ljubavi. Možda bi najtačnije bilo reći da je od tuge “svisnula” kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi.

Vest o smrti nesuđene drage Laza Kostić je primio u Veneciji. Nakon toga otišao je u crkvu Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute, da se moli i traži oproštaj.

Verovatno su se još tada, u njegovoj izmučenoj duši javili prvi stihovi pesme koju će uobličiti punih 14 godina nakon Lenkine smrti i nepunu godinu pre nego što će joj se i sam pridružiti.

I tako je nastala “Santa Maria della Salute” – najlepša ljubavna pesma napisana na srpskom jeziku, krik i očajnički vapaj za izgubljenom ljubavlju Laze Kostića i Lenke Dunđerski.

Ostavi komentar